Citiraću moju mentorku: "Za dete koje do 3.razreda ne dobije ocenu 4 organizuj dvojku iz muzičkog, fizičkog ili likovnog u dogovoru sa roditeljima, kako bi dete dobilo potvrdu da je voljeno, prihvaćeno i cenjeno i u tom slučaju."
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna... i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Šta, onda, ako dete ne može dalje od trojke iz nekog razloga? Šta ako ne može da "ispuni sav svoj potencijal", i roditelj strahuje da će, eto, "čistiti ulice"? Da li je rešenje u strogoći ili u pronalaženju odgovora na pitanje zbog čega je to tako?
Dr Đorđe Ćurčić, psihijatar i jedan od priznatih sportskih psihologa Srbije objašnjava kako bi roditelji trebalo da se ponašaju prema svojoj deci koja se bave sportom
Otkud tako nerealni zahtevi koje roditelji postavljaju pred decu i potreba da im se strogo strukturira slobodno vreme te gde je nestala dobra stara dokolica?
Dečji crteži nisu presuda o porodici, već odraz jednog trenutka, jedne emocije ili jednog doživljaja. Kada ih posmatramo sa radoznalošću, bez osuđivanja i brzih zaključaka, oni mogu postati dragocen način da bolje razumemo svoje dete.
Kada se govori o dečijem sportu, najčešće se priča o rezultatima, medaljama, pobedama i talentu. Međutim, suština sporta u dečijem uzrastu nalazi se na drugom mestu.
Piše: Filip Gacić
U svetu u kojem se detinjstvo sve češće ispunjava obavezama, treninzima, radionicama i različitim aktivnostima, lako zaboravljamo jednu važnu stvar: dete se najviše razvija upravo onda kada se igra slobodno.
