Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Piše: Snežana Golić, pedagog
Kao mala bila je dobro dete. Nije vikala u ulazu, slagala je svoje stvari, nije gurala i čupala vršnjake, delila je igračke, trčala je oprezno. Na sve časove gde su je vodili išla je rado, precizno je prala zube, vezivala pertle, jela sve sto joj ponudiš, slušala babu i dedu…
Od malena, u društvu odraslih o njoj se priča glasno i ponosno, kao o modelu deteta koje je san svih roditelja. Ona to sluša godinama. A ko bi želeo to da prokocka…
Kada je krenula u osnovnu školu znala je i ćirilicu i latinicu. Bila je vredna, domaći zadatak radila je samostalno, a torbu i garderobu spremala je uveče pred prvu smenu, a ne ujutru. Imala je sve petice. Na vannastavnim aktivnostima prebacili su je u naprednu grupu.
Upisala je najbolju gimnaziju sa skoro 100 bodova. Imala je sve petice, ali mama je primetila da se ne smeje baš puno.
Tata je smatrao da mama fantazira i da je to samo faza. Previše je ponosan na nju i ozbiljno je naviknut na udobnost uloge njenog oca, da bi priznao mogućnost postojanja bilo kakvog problema.
Koga god su pitali da li je sve u redu (u školi, u društvu, na vannastavnim aktivnostima..) odgovor je bio isti: “Sve je u najboljem redu, ona je predivno dete, budite ponosni”. I jesu. I to jako.
“Da li se smeje?” , pita mama odrasle koji sa devojčicom rade. Zastanu, zapitaju se, razmisle i zbunjeni teškim i neočekivanim pitanjem kažu: “Pa onako….da…valjda..”. Nisu na to obratili pažnju, jer osmeh pristojnosti je svakako uvek tu.
Mamu brine odsustvo kikotavog smeha njene tinejdžerke i počinje da se raspituje.
Saznaje da njeno dete nosi ogroman, teški džak odgovornosti da bude najbolja i ostane na samom vrhu lestvice, jer je tako navikla. Tu je rođena. Nije morala posebno da se trudi oko toga do dvanaeste godine, ali nakon toga postajalo je sve teže i teže ostati na tronu gde si rođen. Sa 16 godina ona dane provodi u raspoloženju hirurga pred operaciju. Spremna, odgovorna, ozbiljna, svesna rizika i BEZ prava na grešku. Greške se jako plaši. Tu nema mesta kikotanju, a ona je samo dete.
Osvestite sebe i svoju decu oslobodite težine titule: najbolji. Opasna je za kvalitet života, jednako kao i etiketa “najgori”.
Iskusne kolege savetuju da se niz uspeha, postignut uglavnom zbog urođenih predispozicija, prekine još u drugom razredu lošom ocenom iz muzičkog, pa kasnije iz likovnog.
Poenta je da deca saznaju da su prihvaćena, voljena, cenjena i važna… i kada nisu najbolja. Ako to ne probaju na vreme, a mnogi ne dobiju priliku, kako će znati da se planeta isto vrti i kada kada kiksneš?!
Dok glasno hvalite svoje malo dete u društvu, čak iako je svaka pohvala realna, trpate nesmotreno visoka očekivanja u džak na njihovim malim leđima.
“Kažu da je najbolji u svojoj generaciji…” se ne izgovara pred decom, ako hoćete kikot.
Nažalost, prečesto se u praksi srećem sa sličnim tužnim pričama, svakako popločanim dobrim namerama, uglavnom uspešnih roditelja. U ovom slučaju, nisu u pitanju neostvarene ambicije roditelja, već visok nivo razvoja deteta u ranom detinjstvu, koji previše naglašen od strane okoline.
Napomena: čast izuzecima, koji se pod teškim džakom nisu savili!
Izvor: Detinjarije.com
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako pomoći detetu da prihvati gubitak bliske osobe
Da li je neophodno konsultovati stručnjake u slučaju gubitka roditelja tokom detinjstva ili adolescencije, i da li na savetovanje ide odrasla osoba ili dete? Preporučljivo je, ali ne i obavezno....
Samostalno dete – mali trikovi koji će mnogo pomoći
Velika većina roditelja nema samostalnu decu. Retkost je da nam dete bude od starta tako saradljivo i željno nezavisnosti. Zato moramo to da podstičemo na svakom koraku. Sigurno među vama...
Zoran Milivojević: Kada roditelj vređa
Autor: Zoran Milivojević Postoji velika razlika između izrečene uvrede i osećanja uvređenosti. Ljudi, uključujući i decu mogu se uvrediti na bilo šta, svaki put kada zaključe da ih je neko...
Priča jednog psihoterapeuta – kako roditelj želeći dobro naudi sopstvenom detetu
Ljudi su nam dosadni kada ih ne poznajemo stvarno, kada oni ne poznaju sebe… ili kada mi ne poznajemo sebe. Tome me je naučio moj „najdosadniji klijent na svetu“: Ispričaću...
Nema komentara.