Preterana ambicioznost nije jedini, a posebno ne najbolji način da dete “uspe u životu”.
Foto: Pixabay
U želji da ispune visoka očekivanja svojih ambicioznih roditelja, neka deca ulagaće veliki napor. Uz puno odricanja, potisnutih konflikata i straha od razočaranja, ona će kraju “očvrsnuti”. Ipak, bolja priprema za život, u kontekstu mentalnog zdravlja, bilo bi znanje o tome kako brinuti o sebi i drugim ljudima, te kako primiti i pružiti podršku…
Kako na decu deluju prevelika očekivanja roditelja u vezi sa njihovim školskim uspehom?
Želja i motivacija za uspehom mogu se spontano razvijati kada dete ima dosta prostora i podrške da upoznaje sebe i svet oko sebe. Preterana ambicioznost nije jedini, a posebno ne najbolji način da dijete “uspe u životu”.
Kad je reč o školskom uspehu deteta, roditelji često nisu svesni svojih previsokih očekivanja, a pritisak je, na žalost, jako lako prebaciti na decu.
Kod visokih očekivanja izgubimo iz vida dete kao ljudsko biće gledajući u daljinu za rezultatima.
“Problem” je u tome što će mnoga deca pokušati da daju sve od sebe da usreće svoje roditelje, odnosno da urade upravo ono što su roditelji hteli. Neka će u tome uspeti – više ili manje.
Ali cena ambicioznosti i perfekcionizma je previsoka, a nju čine potisnuti delovi sebe s kojima dete nikada nije stupilo u kontakt, jer se nisu potrudili ni roditelji.
To su oni delovi koji se pitaju: Kako je meni? Šta JA želim? Šta MENI ima smisla? Treba mi vremena da prebolim razvod roditelja i shvatim što se sa mnom dešava… i tako dalje.
Ocene, pohvale i kritike nemaju veze s detetovim bićem
Ambiciozni roditelji ne bi smeli da zaborave da je za većinu dece postizanje izuzetnog uspeha veliki napor i teret, uz puno ličnog odricanja, potisnutih konflikata i straha od razočaranja.
I ne – nije pametna logika da je to nužno dobro zato što će ih jak dril i slična iskustva sigurno očvrsnuti i pripremiti dalje za život.
Nešto će naučiti, istreniraće se, to je sigurno. Razviti istrajnost i potisnuti celo svoj unutrašnji život da postignu cilj.
Ali bolja priprema za život od toga je kontakt i podrška roditelja ili drugih važnih osoba u životu kada je deci teško, kada su osamljena u školskom i životnom lavirintu i kada se suočavaju s činjenicom da se sve što oni jesu u školi često svodi na 1,2,3,4 i 5, pohvalu i kritiku.
Za dečju osamljenost, tugu, bespomoćnost, bol, strah, povređenost i mnoge nedoumice, koje življenje u današnjem svetu donosi, na žalost ponekad nedostaje vremena, volje, razumevanja i živaca.
Mada je poruka uvek “Tu sam za tebe”, teško je npr. sedeti s detetom dok ono tuguje i proživljava gubitak. Sedeti i biti tu za njega bez požurivanja, potiskivanja osećaja, ulepšavanja situacije i pokušaja da ga razveselite. Pomoći mu da proživi manje prijatna životna iskustva.
Koliko to može biti teško zavisiće s jedne strane od toga kako se roditelji nose sa svojim manje prijatnim životnim iskustvima, a s druge strane i od toga kakvu ideju roditeljstva imaju.
Pritom, misli se na to da li roditelji mogu dozvoliti da njihovo dete bude tužno i nesrećno ili su to zabranjene emocije.
Lakše, ali ne i pametnije je imati visoka očekivanja i natovariti dete dodatnim aktivnostima.
Roditelji, naučite dete da se pita: “Šta je meni važno i šta ja želim?”
Srećem mnoge osobe koje su kao deca i mladi dugo vremena neupitno ispunjavali roditeljska očekivanja, nikad ne pokazavši otpor.
Na kraju oni zaista i “očvrsnu”, a onda se najčešće u zreloj životnoj dobi dogodi krah. Tek tada se zapitaju ŠTA JE MENI VAŽNO I ŠTA JA ŽELIM?
Seme dobrog i srećnog života – što svi roditelji žele svojoj deci (i mnogi veruju da je zagarantovan ako osiguraju školovanje i dodatne aktivnosti) – počinje upravo bavljenjem ovim pitanjem od ranog uzrasta.
To ne znači da će deci biti ispunjene sve želje – jako je važno moći reći NE detetu, kada tako osećamo i mislimo.
To samo znači da dete razvija osećaj za sebe – da sam ja – ja, da je bitno, da ima mišljenje koje može izraziti i ne boji se toga, da ga ljudi koji su mu važni vide, čuju, razumeju, doživljavaju i saosećaju s njim, šta god da mu se događa u životu.
Kada na ovaj način brinemo o detetu, ono tako počinje brinuti o sebi i prirodno uzvraća onim što je dobilo – razvija razumevanje za druge.
Tako se gradi integritet i saosećanje, nešto što nam je važno (barem tako na sve strane pričamo), nešto što je zapostavljeno u lovu na ocene, upise, uspehe i postignuća, pri čemu verujemo da gradimo “društvo znanja”.
Pre “društvo odsečenih od svojih unutrašnjih iskustava”, pa se utapamo u tabletama, alkoholu, beskrajnom svetu zabave ili ko šta već voli.
Autor: Dušanka Kosanović, psihologinja
Izvor: Miss7mama.24sata.hr / Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Psiholog Nevena Lovrinčević: Batalite IQ deteta već ga pošaljite napolje da se igra
Roditeljstvo je misija. Put prepun dilema, nesigurnosti, prepreka, uspona i padova, a sve s jednim ciljem – da odgajite dobre,...
Zašto roditelji koji svu pažnju usmeravaju na decu, podižu anksiozne i depresivne jedinke
Premalo pažnje nikako nije dobro. Previše pažnje ponekad može biti još gore. Poznajem ne mali broj roditelja koji izgovaraju rečenice tipa: „Živim za svoju decu. Moja deca su mi jedino...
Zbog toga što se bojimo rođene dece porašće u samožive, nestrpljive i bezobrazne odrasle osobe
Britanska dadilja i autorka knjige “Budi smiren roditelj”, Ema Džener, iza sebe ima 20 godina profesionalnog isustva, koja je stekla radom na dva kontinenta. Ema ozbiljno strahuje zbog načina na...
Zoran Milivojević za „Politiku”: Dete je otac roditelja
Pomalo zbunjujući naslov je zapravo parafraza poznate rečenice Sigmunda Frojda: Dete je otac čoveka. Pomalo zbunjujući naslov je zapravo parafraza poznate rečenice Sigmunda Frojda: Dete je otac čoveka. U toj...
Nema komentara.