Donedavno deca i dečji život u praistoriji nisu bili predmet interesovanja arheologa. Stoga i ne čudi što se studija o kojoj ovde pišemo dogodila sasvim slučajno.
Stručnjaci smatraju da odlaganje upoznavanja dece sa alatima remeti njihov prirodan razvoj i guši radoznalost. Isto kao kad se navikavanje na nošu odlaže do polaska u školu.
Profesor Lensi upravo zbog toga ne podržava supermarket roditeljstvo, ali ni ideologiju naših roditelja, da je nekad bilo bolje, drugačije i vaspitanije.
Roditelji koji su spremni da uđu u detetovu igru, ne kao vođe, nego kao pažljivi saputnici, postaju saveznici u njegovom emocionalnom svetu. Kroz nežna, otvorena pitanja mogu dobiti uvid u ono što se dete doživljava iznutra.
Kroz upečatljive scene, songove i ples, publika svedoči kako se nerealna, nesvesno nasleđena i često besmislena očekivanja uvlače u porodični i društveni život i oblikuju odnose između baka, mama, ćerki — ali i sinova i očeva.
