Ono što me je već prvih dana zapanjilo, ali što i dalje nisam videla kao budući problem - bila je umreženost dece i keva. Neparna devojčica, u vrtiću voljena i društvena, nenaviknuta na izolovanost i odbijanje, je patila.
Svakodnevno sa svih strana svakojaki stručnjaci (kao i oni koji misle da su stručni) svako savetovanje za zdrav, dug i bezbrižan život bez stresa poćinju rečenicom: Naučite da kažete ne.
Već prvo veče, sestra me je zvala i požalila se da joj je dete uznemireno i da je plakao i želeo kući. Sutradan kada se čula sa još jednom mamom saznala je da je i njen sin plakao, ali i većina dece tog razreda.
I baš u trenutku kada sam gasila svetlo u kuhinji, negde u daljini, neko je na nekom slavlju palio vatromet i iskričavi vodoskoci svetlosti obasjali su na tren taj deo neba. Nasmejala sam se i pomislila da je to čestitka. Bravo za mamu.
Ako mlada osoba veruje da će sistem obezbediti pravedan ishod, njena snažna potreba za osvetom slabi, što daje više prostora prefrontalnom korteksu da preuzme kontrolu.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Povodom Svetskog dana mačaka otkrivamo zanimljive činjenice o ovim tajanstvenim ljubimcima – od njihove istorije i uloge kroz vekove, do najomiljenijih rasa i razloga zbog kojih ih volimo.
