Igra je za dete nezamenljiv način učenja od prvog dana života i ujedno prirodan, za dete svojstven način kojim istražuje i saznaje o sebi i svetu koji ga okružuje. Igrati se sa detetom znači stvoriti prilike za dete da saznaje, otkriva i ovladava svojim veštinama i svetom koji ga okružuje. To, takođe, za roditelja znači šansu da upozna način na koji dete misli, zaključuje, oseća i doživljava
Možda deca i mladi ne odbacuju autoritet, naprotiv. Možda najviše treba da nas brine to što se oni olako i dobrovoljno povinuju oblicima autoriteta mnogo strožim od onih koje inače odbacuju. „Tradicionalnim autoritetima” izuzetno je teško da mlade „privole na poslušnost”, dok se s druge strane pojavljuju neki novi autoriteti koji se mogu nazvati „autoritetima-uticajima”. Omladina više ne osporava autoritet odraslih, ona ga ignoriše; ali se pritom potčinjava autoritetu „svirača čarobne frule” koji su mnogo moćniji i bezobzirniji od „tradicionalnih autoriteta”. Zbog toga treba da razumemo zašto se oni tako jednodušno opredeljuju za neke izuzetno ugnjetačke oblike autoriteta.
Dete koje ima razvijen psihološki imunitet lakše će podneti pritisak vršnjaka, znaće kako da se izbori sa kritikama i neće imati potrebu da kroz agresiju prema drugima leči sopstvenu nesigurnost.
Veštačka inteligencija i algoritmi nastaviće da oblikuju svet u kojem će odrastati nove generacije. Ipak, budućnost nije unapred određena. Ona zavisi od toga da li ćemo decu učiti samo kako da koriste tehnologiju ili i kako da razumeju njen uticaj.
