Odlomak iz knjige „Pedagogija: Mora se pružiti otpor“ Filipa Merijea u izdanju Data Statusa (2016)
Danas je to već postalo opšte mesto: deca, i to sve mlađa, kao i adolescenti, često odbacuju tradicionalne oblike autoriteta koje mi smatramo legitimnim i kojima, po našem mišljenju, moraju da se povinuju „u njihovom vlastitom interesu”, bilo da je to autoritet roditelja, profesora ili predstavnika pravne države (policije, suda, državne uprave itd.). Štaviše, mlade generacije su sklone da autoritete shvataju kao „hirove suprotnog tabora”. One u potpunosti odriču njihovu legitimnost, sistematski relativizuju zabrane i ističu pravo na sopstvena pravila ponašanja, prihvatljiva isto koliko i ona koje bi odrasli hteli da im nametnu.
Onaj ko dolazi na svet mora se vaspitavati mada, po definiciji, ne zna ni za šta ni kako. Ali to vaspitavanje mu nameće, pre svega, odricanje: on mora da napusti stanje infantilne svemoći da bi ušao u svet u kojem mu prihvatanje frustracije pruža nadu da će dosegnuti ljudskost u sebi.
Korenita novina u ovoj pojavi jeste to što se u pitanje ne dovode – kao ranije, kod njihovih prethodnika – samo metode koje koriste oni koji poseduju autoritet (prestroga pravila, preoštre kazne, preveliko sitničarenje itd.), već i sam princip na kome se zasniva legitimno sprovođenje autoriteta. Godine i iskustvo roditelja ne priznaju se više kao vrednosti; naprotiv, u svetu u kome se sve kreće ubrzano i u kome se treba posvetiti sadašnjem trenutku, oni se smatraju hendikepom. Znanje profesora se osporava u ime drugih izvora „informacija”, kao što su internet, televizija, izjave filmskih zvezda ili verski tekstovi. Predstavnici pravne države više se ne doživljavaju kao neko ko radi za opšte dobro; naprotiv, smatra se da oni imaju vlastite interese koje samovoljno suprotstavljaju interesima potčinjenih. U tom smislu, posebno zabrinjava činjenica da mladi glasači, između 20 i 30 godina, ne odlaze na birališta: time što ne učestvuju u „stvaranju zakona”, oni sebe oslobađaju obaveze da poštuju zakon i tako potvrđuju mutatis mutandis, Rusoovu izreku: „Poštovanje zakona koje smo sami sebi propisali jeste sloboda”.
Mladi se danas ponašaju kao da uopšte nije vredno truda ulaziti u sukob sa odraslima. Autoritetu roditelja, profesora ili sudija oni se ne suprotstavljaju otvoreno, oni ga ignorišu. To je ono što najviše zabrinjava…
Za razliku od onoga što je donedavno odlikovalo sukob generacija, deca i adolescenti ne „osporavaju” autoritet odraslih na taj način što mu se odlučno suprotstavljaju. Oni ne raspravljaju sa odraslima pokušavajući da ih ubede kako je njihov autoritet nešto zastarelo i prevaziđeno; oni više ne pribegavaju provokaciji koja je obeležila „generaciju ‘68”… Oni čine nešto drugo, i to odlučno, bez kompleksa i skrupula. Oni ne raspravljaju, oni ignorišu. Neposlušni adolescent ne pokušava više da ubedi svoje roditelje da je njegova pobuna opravdana. Učenici se sa svojim profesorima više ne upuštaju u rasprave o zastarelosti škole i njenih metoda. Prestupnici pak pokušavaju jednostavno da umaknu pažnji policije, a zatim pred sudijom odbijaju da odgovaraju.
Ovde se, dakle, postavlja pitanje da li uopšte postoji sukob generacija. On je zamenjen sukobom zajednica. Mladi se danas ponašaju kao da uopšte nije vredno truda ulaziti u sukob sa odraslima. Autoritetu roditelja, profesora ili sudija oni se ne suprotstavljaju otvoreno, oni ga ignorišu. To je ono što najviše zabrinjava…
Širenje autoriteta-uticaja
Ono što se dešava obeshrabruje tim više što se deca i adolescenti, ne priznajući naš autoritet, vrlo brzo potčinjavaju mnogo moćnijim autoritetima nego što su oni koje bismo mi hteli da im nametnemo. Ti autoriteti se ne zasnivaju ni na kakvom legitimnom pravu koje mi priznajemo (iskustvo, znanje, opšte dobro), oni potiču iz težnje ka utapanju u družine i sami sebi daju za pravo. Oni se ne sprovode „u ime nečega spoljašnjeg” (tradicije, naučne istine, vrednosti), već jednostavno u ime zajedničkog uživanja koje mogu da pruže onima koji ga sprovode i onima koji mu se potčinjavaju: to je autoritet šefova bandi, „bosova”, ali i medijskih zvezda, televizijskih voditelja i svakojakih „sveštenika” koji vrše uticaj na pojedince.
Ono što se dešava obeshrabruje tim više što se deca i adolescenti, ne priznajući naš autoritet, vrlo brzo potčinjavaju mnogo moćnijim autoritetima nego što su oni koje bismo mi hteli da im nametnemo.
Uostalom, može se izneti pretpostavka da „verske skupine” koje danas postoje i koje opčinjavaju neke mlade (islamski fundamentalizam, protestantski integralizam u Sjedinjenim Američkim Državama, razne sekte) zapravo i nisu „verske zajednice”: one nisu organizovane oko neke uzvišene ideje koja krajnji smisao postavlja negde van sadašnjosti; one ne nude neku izričitu eshatologiju koja određuje krajnju svrhu ljudskog života i sveta. U stvari, pre je reč o „pripadnosti grupi” koja sada i ovde daje odgovore na pitanja postavljena sada i ovde. Gotove odgovore koji impliciraju uticaj „sveštenika” na „vernike”. Ali čak i ako želi to da bude, novi sveštenik nije posrednik između ovozemaljskog i onozemaljskog, on je harizmatični vođa, neko ko manje ili više otvoreno kaže: „Ja sam rešenje za tebe”. Za razliku od toga, verski sveštenik neprestano ističe svoju nemoć da reši ljudske probleme, a u hrišćanskoj religiji i sam Bog priznaje svoju nemoć…
Dakle, „autoriteti-uticaji” se po svojim odlikama suštinski razlikuju od „tradicionalnih autoriteta”, računajući i verske. Odlikuje ih to što ne postoji razlika između osobe koja sprovodi autoritet i sadržaja koji ona nameće. Oni deluju po principu potpunog poistovećivanja: autoritet šefa je ujedno i autoritet grupe, i obrnuto. Najzad, poslušnost je uvek prinuda da se imitira šef, dok u tradicionalnom autoritetu roditelji, profesori i predstavnici države zapravo nameću „maloletnicima” ponašanje različito od vlastitog ponašanja. U grupama zasnovanim na uticaju postoji strašna prinuda na normu, koja je ujedno i obaveza da se bude sličan: ko god se usudi da bude drugačiji – po ukusima, ponašanju, ritualima – biva isključen ili mora skupo da plati da bi se ponovo uključio u grupu.
