Ako ste mislili da je ovo još jedan u nizu tekstova „eh, kad smo mi bili deca, to nije bilo tako” – prevarili ste se. Nije, jer je baš tako bilo i tada, možda i gore. Samo što se niko nije bunio, svi ćutali i eto, baš smo super ispali. Je l’ da?
E pa, ne. Danas razgovaram sa prijateljicom čije dvoje dece idu u vrtić. Moje dete je krenulo, pa smo je zbog moje trudnoće i virusa koje je dovlačila, a na predlog pedijatra, povukli na neko vreme. Pa onda bebac, ljubomora i to neko vreme, traje, evo već pola godine.
Žao mi je, ima dve godine i osam meseci i treba da bude sa decom, drugarima. Izađemo mi do parkića, ali zimi nije to to. A onda, kad čujem neke priče, pomislim da joj je bolje kod kuće.
Dakle, pričam ja s tom prijateljicom i prosto ne verujem kako vrtić za predškolsku decu danas izgleda. Ispričala mi je tri situacije koje su me ostavile bez teksta.
Igra ćutanja i tihog pričanja
Vaspitačica (vajna neka, pedagog par ekselans) smislila je divnu igru za decu. Svi treba da sede na podu i da ćute ili baš tiho šapuću. Ko progovori malo glasnije, odmah (po kazni!) ustaje za sto i crta. Draga vaspitačice, u školi je trebalo, između ostalog, da te nauče da je u prirodi deteta da skače, vrti se, priča, raduje se i bude tužno glasnije nego mi, odrasli. Ti ga bukvalno teraš da radi nešto što mu priroda ne dozvoljava. A to što je crtanje kazna? Ima li neke škole u kojoj se uči kažnjavanje dece crtanjem? Tako se, dakle, stvara ljubav prema umetnosti i razvija kreativnost kod dece?
Spisak stvari za ekskurziju
Pokazala mi je ta prijateljica i spisak stvari potrebnih za odlazak na ekskurziju, na zimovanje. Njena ćerka ima 5,5 godina. Na spisku se nalazi stavka, citiram „nešto lepo da obuče za diskoteku”. Dete od 5 godina. Da obuče nešto lepo. Za diskoteku. Važi, vaspitačice. Hvala na uslugama vaspitavanja, nisu mi potrebne. Nauči ti moje dete da crta, boji, seče makazama, bude kreativna, dobra prema drugarima, da deli igračke i brine o svojim stvarima. Nemoj dete od pet godina učiti da se doteruje za diskoteku. Sutra ćemo se svi zajedno pitati šta je sa ovom današnjom decom, pa nismo ih mi učili da izlaze po celu noć i umesto da uče, obilaze splavove…
Nenaučena pesmica
Inače, nisam rekla da ta moja prijateljica ima dete za poželeti. Devojčica koja je mila, vesela, druželjubiva darežljiva. Pametna i odgovorna. Sigurna sam da i njene vaspitačice to znaju. S njom su svakog dana, trebalo bi da znaju. A onda, dođe dan kada vaspitačica ispituje decu (da, vrtićka deca danas odgovaraju, kao u školi) da li znaju pesmicu od juče. Niko nije znao pa ni ćerka moje prijateljice koja je, jedina, dobila zbog toga prekor.
Jasno je meni da deci treba usaditi radne navike od malih nogu. Ali u vrtiću one, drage vaspitačice treba da uživaju u igri i druženju. Učenje kroz igru je najbolje, sećate se? Dovoljno će pesmica, datuma, brojeva stanovnika nekih udaljenih država morati da nauče u školi, da biste i vi sad od njih tražile da biflaju.
Da napomenem, sigurna sam da bar 70% vaspitačica ne radi ovako. Ovo je tekst za one koji se prepoznaju u ovakvim i sličnim situacijama. Da pokušaju da razumeju šta je njihov zadatak. A diskoteke i bubanje to svakako nisu.
B. J.
Izvor: Zelena učionica
