Početkom nove školske godine učenici, njihovi roditelji, nastavnici i škole suočavaju se sa nizom klasičnih problema i izazova - od izbora i nabavke udžbenika, formiranja odeljenja, usklađivanjem fonda i rasporeda časova, pa do kadrovskih, finansijskih i neizbežnih administrativnih zahteva.
Trend koji primećujem poslednjih godina jeste da se po gradovima otvaraju razne školice i radionice za decu, koje imaju za cilj da pruže edukaciju u veštinama koje su nekada bile podrazumevana slobodna aktivnost mnoge dece čiji roditelji i nisu baš imali vremena za njih.
Retko ćete sresti decu koja se kotrljaju nizbrdo, penju po drveću i vrte u krug radi zabave. Roleri, trotineti, vrteške i ostali rekviziti polako putuju u muzeje. Uvek nedostaje vremena na račun povećanih obrazovnih zahteva ili puke roditeljske želje da im deca nauče sedam svestskih jezika do sedme godine.
Nestruktuirane aktivnosti, one koje se odvijaju slobodno, podstiču razvoj dečjih sposobnosti koje im pomažu da ispune svoje ciljeve bez pomoći odraslih.
Za mnoge porodice leto je vreme odmora, slobode i predaha od školskih obaveza. Ipak, kod pojedine dece i tinejdžera prelazak iz ustaljenog školskog ritma u opuštenije letnje dane može da izazove osećaj anksioznosti.
Roditelji često traže „magični broj”. Da li je to osam? Deset? Dvanaest? Zanimljivo je da u mnogim zemljama zakon ne određuje minimalni uzrast deteta za ostajanje kod kuće bez nadzora.
Sve slabiji rezultati na testovima iz Srpskog jezika na Maloj maturi predstavljaju ozbiljan problem celom našem društvu, a ne samo nastavnicima Srpskog jezika, zbog toga što ukazuju na smanjivanje sposobnosti učenika da uče, pa čak i da misle.
