Manje teorije, više prakse
Ovo saznanje može biti veoma ohrabrujuće za sve one koji savremenu adolescenciju smatraju nerešivim problemom. Fleksibilsnot mozga koji se razvija daje mogućnost da se na njega utiče tako da tinejdžerski period ne predstavlja “spasavaj se ko može” fazu.
Ono što bi trebalo da se menja, jeste pristup granicama zrelosti za različita životna iskustva. Umesto velikih rezova, trebalo bi u vaspitavanju mladih insistirati na postepenom ali stalnom osvajanju veština i sloboda. Kućni poslovi, planiranje, raspolaganje novcem, briga o drugim članovima porodice, zarađivanje za džeparac, snalaženje u novim i nepoznatim situacijama, sve je to ono u čemu bi deca trebalo da se iskušaju na vreme, mnogo ranije nego što je uobičajeno.
Šta je pravilno razrezana kazna?
„Današnji adolescenti nauče da dodaju gas mnogo pre nego što nauče da menjaju brzine i koče.“
Uključivanje dece stvaran život je istina mnogo teže danas, kada način života u savremenim gradovima onemogućava da dete od malih nogu pomaže roditeljima u njihovom poslu, kao što su milenijumima činila deca poljoprivrednika ili zanatlija. Što ne znači da ne treba da pokušamo da promenimo ustaljenu praksu modernog odrastanja koje se svodi na koktel školskih obaveza i zabave, i koja debelim zidom decu štiti od života sve dok, u naletu tinejdžerskog ludila, taj zid ne probiju glavom sami.
