I kako odrasta, najveće teško je to kakav svet mora da gleda. I svakim danom je sve teže, jer svakim danom sve mu više taj svet postaje dostupan.
Teško je vaspitavati dete. Jer mnogo toga čemu ga učiš suprotno je onome što se detetu spontano radi, što mu je prijatno i što mu je logično. I onda sukobljavaš njegove želje sa onim što je za njega dobro. I psiholozi kažu da je upravo to najveća lekcija koju dete u sazrevanju treba da savlada – da sve što mu je prijatno nije za njegovo dobro, kao i će mu da mnoštvo neprijatnih aktivnosti upravo donositi dobro. I tako, dok to radiš, detetu nije jasno zašto mu uskraćuješ lepo a teraš ga na teško. Ali psiholozi još kažu i da će dete to vrlo brzo shvatiti. I neće nam zameriti. Čekamo taj trenutak.
Pa u istom tom vaspitavanju, teško je u svakom trenutku svakoga dana preispitivati svoje vaspitne metode. Šta tolerišemo, šta ne. Na čemu treba da radimo u ovom uzrastu. Da li je dete preumorno pa da ovaj put zažmurim? Pa kad zagusti, da li da vičem, da se malo uplaši, ili ipak ne, neću, da ga zastrašujem, ne želim takav autoritet? Pa onda, šta kažu najnovija istraživanja? Ne primoravajte dete da u parku deli igračke, neka samo odluči… ili ipak mora da podeli? Ne učite dete da govori izvini, jer ono to još uvek ne misli, pa to nema koristi… ili neka, ipak neka nauči da koristi tih par zlatnih reči, pa će vremenom razumeti? Ako sledi kazna, neka ide u svoju sobu, ali nemojte zatvoriti vrata… ili ipak da? Pokažite da ste ljuti zbog nekog postupka, ali ne smete prekinuti komunikaciju sa detetom, dakle ostanite dostupni ali malo hladni. I svaki put crv sumnje treba li da zabranim, kaznim, oduzmem, pustim da otplače, povisim ton. I bez izuzetka, već iste večeri kada konačno zaspi, sledi kajanje što sam ipak bila preoštra, sigurno ono i nije bio neki razlog…
Teško je kad rešiš da ga učiš onome što je ispravno iako drugi roditelji možda rade drugačije. I gledano očima deteta, kako to izgleda: drugari smeju da govore sve te zabavne ružne reči, smeju da bacaju smeće, viču, kidaju nečije cveće, guraju se tokom igre, jedu brzu hranu a onda malo zemlju i pesak, jedu lošu hranu i neograničene količine slatkiša… samo ja ne smem, samo ja moram drugačije, samo ja ću ići kući ako ne slušam, baš sada, kad je najzabavnije… nije fer. Toliko da i ja osetim njegovo osećanje “nefera”.
Izdržati njegov pogled “mama, zašto mi ovo radiš” tokom svih onih moranja. Moramo da izmerimo temperaturu, moramo se rashladiti pod tušem, moraš da popiješ ovaj grozni lek, moramo da čistimo nosić, moramo na vakcinu, moram čvrsto da te držim da te lekar pregleda jer nije uspelo umirivanje i obećavanje nagrada… spisak je beskonačan.
“Mamice, ne ostavljaj meeee..” Teško, najteže. Prvi dani u vrtiću. Da, mnogo pomaže ako se dobro pripremite, sebe i dete, pa sve to lepo prođe za neke dve nedelje. Ipak, strašno je. Predajete dete u ruke nepoznatoj osobi, koja će kroz minut morati da mu uskrati pažnju jer plače još desetoro dece. I opet taj pogled!
Teško je što ne smem pred njega da istresem gomilu slatkiša! Pa mu se od miline razvuče najširi osmeh nad svim tim šarenim papirićima, pa ne zna koji pre da smaže i ne pada mu na pamet da stane! Eh, da, bilo bi to baš lako. I baš neodgovorno prema njegovom zdravlju.
Teško je s vremena na vreme odlučiti da je dete spremno za sledeći nivo. Kao da je igrica. Jer sa svakim njegovim samostalnim korakom, za korak si mu manje potreban. Teško je prekinuti dojenje. Više nikad neću biti nezamenljiva. Teško je gledati kako se menja. Pa dok trepneš, više ne daje rukicu u šetnji. Vreme je da sam jedeš, vreme je da sam hodaš napolju, vreme je da prestaneš da radiš to, vreme je da počnes da radiš ovo… Odjednom, sve one aktivnosti koje su nam oduzimale mnogo vremena i maštali smo o danu kada će sam moći da ih obavlja, toliko nam nedostaju da s vremena na vreme moljakamo dete da nam dopusti da ga očešljamo, obučemo, gnjavimo i budemo njegovo društvo za igru.
I kako odrasta, najveće teško je to kakav svet mora da gleda. I svakim danom je sve teže, jer svakim danom sve mu više taj svet postaje dostupan. Šta sve vidi, i šta će sve morati da vidi. Na koja sve pitanja neću imati odgovor. Jer ni ja nemam odgovore zašto neke stvari uopšte postoje. Zašto to nismo rešili. Postidim se što sam deo generacije koja je trebalo da obezbedi da rastu u čistijem, lepšem i ljubavnijem svetu. Zašto nismo umeli bolje. Mi, i oni pre nas. Pa poželim da može večno da ostane dete i večno da živi u šarenilu svoje sobe, ušuška se u mekoći plišanih igračaka, raste u bezbednom okruženju kakvo smo pravili za njegove prve korake i samo u blizini onih kojima će biti dobrodošlo kao nama koji smo ga na ovom svetu dočekali.
Piše: Helena K.
Izvor: Zelena učionica
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Zašto su naša deca nepristojnija od prethodnih generacija
Moja prijateljica i ja smo počele da pričamo o generaciji „ja“ i složile smo se da vreme određeno za korišćenje uređaja, kao što su telefon i računar i stav „moje,...
Jovana Papan: Tradicionalno i moderno roditeljstvo
O meni Već 12 godina pišem o roditeljstvu. Kao novopečenog roditelja, tada su me „dečje“ teme prirodno zainteresovale, a najednom se našavši u svetu igračaka, crtanih filmova i vaspitnih trendova, shvatila sam koliko na roditeljstvo utiču društvena, politička i ekonomska svakodnevica, kako u svetu,...
Vi ne znate da dišete, da dojite, da uspete, vi ne znate da živite!
Autor: Milica Bilo da podržavate Evolucioniste ili Kreaciju nije teško primetiti da se nešto čudno dešava sa trenutnom “evolutivnom fazom” u kojoj se nalazi veći deo sveta. Za sve urođene tj....
Kako su vaspitavani ljudi koji su promenili svet
Stiven Pol Džobs: tri osnovna pravila roditelja najvećeg ajtijevca Pionir IT tehnologije, osnivač korporacije Apple Inc. Stiv Džobs bio je usvojeno dete. Poočim Pol i pomajka Klara Džobs učinili su...
Nema komentara.