“Ti se nećeš sećati one noći kada sam sama ležala u bolnici, u nastrašnijim i ujedno najdivnijim bolovima, posmatrala mesec i tiho šaputala, tebi i sebi: “Možemo mi ovo!”
Ti se nećeš sećati kako si me pogledao samo nekoliko sekundi nakon što si došao na ovaj svet, kao ni mene koja te privlačim na svoje grudi i šapućem ti na uvce “Zdravo, dušo.”
Ti se nećeš sećati kako si, kao čarobnim štapićem, izlečio moj slomljeni duh. Kako si zacelio moje srce. Ispunio moj život. Bila sam tako izgubljena pre nego što sam te dobila, a ti si me ponovo sastavio.
Ti se nećeš sećati kako sam te ponosno gledala gde god da smo išli. Meni si uvek bio najlepši dečak u prostoriji. Uvek i svuda.
Ti se nećeš sećati kako su me, kao ništa drugo na svetu, zasmejavale sve gluposti koje si pravio. Još kad si bio skoro beba videla sam kako divno srce imaš.
Ti se nećeš sećati kako sam ti češljala kosu i sklanjala je s čela i kako bi me tada gledao. Bez ijedne reči, naše duše su se dodirivale i jedna drugoj govorile ono što reči nikada ne bi umele da kažu.
Ti se nećeš sećati ni beskrajnih igri golicanja koje smo najviše voleli, ni toga kako sam uvek varala da bih te držala što bliže sebi i mogla da to slatko lice prekrijem poljupcima.
Nećeš se sećati svih onih noći kada sam odlazila na spavanje i osećala beskrajni strah zbog toga što sam majka. Da li sam dovoljno dobra? Da li sam zabrljala bezbroj puta već do sada? Da li sam ja u stanju da budem onakva majka kakva je tebi potrebna, kakvu zaslužuješ?
Nećeš se sećati kako mi je srce svaki put treperilo, i svaki put po malo raslo kada bi ti prošao neku važnu prekretnicu. Ni sanjala nisam da se nečijoj sreći i uspehu mogu toliko radovati!
Ti se nećeš sećati kako sam tvoja sićušna stopala držala u rukama i zamišljala kako će jednog dana porasti, postati veća od mojih, i kako ću morati da ih pustim da odu…
Ti se nećeš sećati, ali ja hoću…. čuvaću te uspomene u svom srcu za nas oboje.”
Izvor: Pulptastic/Zelena učionica
