Dok još nisam bila mama, posmatrala sam svoje prijatelje i ljude u okolini koji imaju decu; gledala sam ih kako prave neke greške (greške po mojim standardima), i rekla kako ja nikad neću tako raditi. Evo šta sam sve pogazila već sad, a roditelj sam tek malo više od godinu dana.
Moja deca nikada neće spavati u krevetu sa mnom.
To pravilo sam pogazila u roku od ODMAH. Bebca su već nakon par dana uhvatile teške muke sa grčevima, i onda nam je bilo lakše da bude s nama. On sad ima godinu i par meseci, noću zaspi u svom krevecu, ali se svako jutro budi s nama. Kako? U nekom trenutku u toku noći (i to u 99% slučajeva) krene da se meškolji, da plače u snu, i suprug ili ja ga prenesemo kod nas. On je mala osoba koja je zavisna o ljudski dodir, i u tom trenutku traži da ga držimo za ruku, ili da ON mazi našu ruku dok spava. Da.
Nema ničeg slađeg nego kad ujutru krene veselo da nam skače po glavama. O maženju između toga da ne pričamo.