Moj dvanaestogodišnji sin je uvek bio usporen kada treba da se probudi ujutru. Čak i onda kada otvori oči, on je sav uspavan, bar dok mu krv ne procirkuliše. Neko vreme mu treba da se aktivira i počne da komunicira na smislen način. Po svemu sudeći, biće onaj tinejdžer, pa i odrastao čovek, koji deset puta odlaže alarm pre nego što se izvuče iz kreveta. Potrebno mu je dodatno vreme da se spremi jer se zbog pospanosti bukvalno vuče po kući.
Ja sam sušta suprotnost. Kada čujem alarm skačem iz kreveta. Ne odlažem ga nikad, i uvek odvojim dovoljno vremena da se spremim. Ta ideja da iskoristim tih „još pet minuta“ jednostavno ne funkcioniše kod mene.
Kao što možete i zamisliti, ogromna razlika između mene i mog sina je u načinu na koji se borimo sa jutarnjom rutinom, te često dolazi do konflikta i frustracija. Jutra u mom domu se često završavaju nervozom u najboljem slučaju, ili vikanjem na sina u najgorem. U većini slučajeva nakon svega osećam krivicu što sam ga takvim tonom praktično isterala iz kuće. Zamišljala sam samu sebe kako dolazim u školu samo da kažem da mi je žao (ali takođe i „Možeš li samo da se obučeš? Koliko je teško navući na sebe pantalone i majicu? Molim te, reci mi zašto je to toliko teško? I kako to nikad ne znaš gde su ti cipele? Želiš li da me ubiješ?“)
Nakon jednog preteranog jutarnjeg okršaja u kom je moj sin mrzovoljno izrekao hrpu bolnih reči svojoj sestri koja je samo htela da ostane van svega ujutru, shvatila sam da se nešto mora promeniti. Njegovo opiranje da se pokrene počelo je svakome da kvari početak dana. Ni moje zvocanje nije od pomoći. Oboje moramo nešto da promenimo.
Prva stvar koju sam rešila da uradim je zabrana korišćenja telefona i latpopa sve dok mi ne pokaže da je dva dana za redom bio ljubazan prema sestri i meni, i da je uradio sve svoje obaveze. Pošto sam znala da moje dosađivanje i zvocanje može samo dodatno da ga uznemiri, ja sam se udaljila. Sa 12 godina, moj sin je bio potpuno sposoban da se sam spremi bez moje pomoći.
Napravili smo mu jutarnju listu na kojoj su ispisane sve njegov obaveze koje treba sam da obavi. Više nisam tu u blizini da ga podsećam: „Jesi li oprao zube?“, „Da li si spremio ranac?“, „Jesi li pronašao cipele?“
On ima obavezu da označi svaku stavku na svojoj listi, a uz to i da obrati pažnju na vreme. Nema više mojih upozoravanja da mu sat otkucava. Ukoliko stvari nisu označene pre napuštanja stana, nema telefona ni računara celoga dana, i to bez izuzetka.
Jasno je da se naljutio zbog uvođenja ovakvog pravila, ali na ovakav način jedino mogu da održim stvari kako treba. Njegova valuta su ekrani. Vreme za korišćenje uređaja mu je ograničeno i zbog domaćih zadataka i drugih aktivnosti, tako da mu je ono malo što je ostalo zaista dragoceno.
Ova lista je bila od ogromne pomoći. Ne samo zbog koristi svih onih stvari koje označi u tabeli, već i zato što ja više nisam u toj priči. Moj sin i ja smo stvarno različiti kada je jutro u pitanju, i moje mešanje u sve to, bez obzira koliko sam ohrabrena (hajde iskreno, niko nije najraspoloženiji pre kafe), samo može dovesti do međusobnog hvatanja za gušu. Moje zvocanje ga samo još više uzdrma, pa ne može ni da misli o onom što sledi. Već je dovoljno opijen, a dodavanje tenzije vikanjem mu neće nikako pomoći da se sredi u glavi.
Jedan deo jutra u kom i dalje učestvujem je buđenje. I dalje dolazim u njihovu sobu i mazim ih po leđima da se probude, govorim im da su najbolja deca na svetu. Iskrena da budem, neću odustati od ovoga dok mi sami to ne budu tražili.
Ipak, ništa više u toj jutarnjoj rutini ne želim da radim. I ovo je zaista mnogo mirniji način za početak dana svakom od nas.
Prošlo je nekoliko meseci otkako sam uvela ova pravila u naš dom, i zabrana korišćenja telefona i računara je primenjena svega nekoliko puta. Sada svi ustajemo raspoloženi ujutru. Moj sin razvija osećaj samostalnosti u isto vreme sa učenjem da njegovo ružno ponašanje utiče negativno na druge ljude, što mu nije u interesu. Ni njegova mlađa sestra više ne mora da bude pod pritiskom jutarnjih rasprava i vikanja.
Izvor: Yumama
