U vezi sa određenim vrstama namirnica, postojala su i specifični tabui, koji su sprečavali trudnice da ih upotrebljavaju. Tako žene u drugom stanju nisu smele da jedu morske životinje sa klještima (rakove i jastoge). Ako ih trudnica bude konzumirala, mislilo se, buduće dete će postati lopov. Lignje i određene vrste tropskog voća takođe su bile zabranjene, jer se smatralo da će zbog njih materica postati “hladna”, što bi prouzrokovalo pobačaj. Interesnatno je i verovanje da će unošenje većih količina morske trave nori (inače popularne u japanskoj kuhinji), kod budućeg deteta izazvati pojačan rast i bujnost kose. Ako trudnica jede velikom kašikom, mislilo se da će i dete imati velika usta.
Pravila japanskog vaspitanja
U današnje vreme se insistira na tome da ishrana tokom trudnoće bude bogata kalcijumom, pa je shriasu, vrsta sitne bele ribe, veoma čest dar koji trudnice dobijaju od bližnjih.
Kodomo no hi
Dečiji praznik Kodomo no hi u Japanu se proslavlja 5. maja. To je nacionalni praznik, kada su deca i njihove majke u centru pažnje. Do skora, ovaj praznik bio je poznat i kao dan dečaka, pa mnogi običaji koji se izvode ovog dana imaju koren u prazniku dečaka. Kao peti dan petog meseca u godini, nekadašnji Tango no Seku bio je praznik mladih samuraja, kada su se veličale vrline ratnika – hrabrost, odanost, čast. Porodice samuraja na ovaj praznik izlagale bi samurajski oklop i oružje, dečaci su učestvovali u nadmetanjima u kojima su podražavali samurajsku borbu. Posle drugog svetskog rata, ovaj praznik je preimenovan i posvećen svoj deci.
Porodice koje imaju mušku decu na ovaj praznik iznose Koinobori, zastave sa slikom šarana – i to po jednu za svakog sina, tako da najveća slika, koja predstavlja najstarijeg sina, stoji na vrhu. U japanskoj kulturi, šaran je simbol hrabrosti i izdržljivosti, kao riba koja je poznata po svojoj upornosti da pliva uz rečnu struju. Time svaka porodica pokazuje želju da joj sinovi porastu u hrabre i snažne ljude.
I učenje i ribanje
Japanska deca u prvi razred osnovne škole kreću u aprilu, nakon što napune šest godina. Osim uobičajenih predmeta poput maternjeg jezija, matematike, nauke, muzike, fizičkog i domaćinstva, u japanskim školama uče se i tradicionalne veštine poput kaligrafije (šodo) i haiku poezije.
Uniforme su u Japanu obavezne, pa su, kad počne školska godina, kolone dece sa žutim kapicama i kišobranima – svakodnevan prizor. Na dečijim kaputima napisano je kojoj školi pripadaju. Učenici ručaju u učionicama, servirajući ukusne obroke jedni drugima – meso, ribu, povrće i pirinač, uz obaveznu šolju mleka. Posle obroka svi peru zube i nastavljaju sa nastavom.
Ono što nama može delovati neobično, jeste to da japanska deca sama čiste i peru učionice, kao i školske toalete. Nastava traje i tokom leta, kada deca uče i da plivaju.
Piše: Jovana Papan
