Oni prave kućice za zečeve, hrane ptice, bube i veverice, pletu venčiće od poljskog cveća i korpice od vrbovog pruća. Oni skupljaju kamenčiće, lišće i suve grančice, igraju se igara kojih smo se igrali mi kada smo bili mali i svakoga dana, bez izuzetka šetaju Košutnjakom i udišu čist vazduh. To je fantastično, pomislih. Ova deca dišu zdravo.
U jednom od najzelenijih delova Beograda, na obodu najzelenije šume, ušuškan i skriven od buke i žurbe, nalazi se jedan potpuno poseban kutak. Zavirila sam u njega i saznala da se radi o Valdorf centru za podršku deci i porodici i da su taj čaroban kutak nazvali Svitac, po bubuci koja osvetljava put. Opčinjena lepotom, toplinom i atmosferom koja vlada u ovom neobičnom prostoru razmišljala sam šta je to što ovo mesto čini toliko posebnim. Shvatila sam da je posebno i neobično to što je ovde zapravo sve sasvim obično. U Svicu je sve prirodno, sve je u skladu i u ljubavi sa prirodom. Ovde vladaju boje prirode i to je ono što ovom prostoru daje čudesnu lepotu, snagu i moć.
Deca se igraju igračkama od prirodnih materijala, ovde nema plastičnih igračaka. Njihove igračke su od drveta, vune, svile i pamuka. Oni slikaju pčelinjim voskom i prirodnim bojama. To je sjajno, pomislih. Ova deca se igraju zdravo. Plastika nema toplinu, mekoću i lepotu drveta, sadrži veštačke boje i materijale, lakše se ošteti, plastične igračke ne idu na reciklažu. Zašto se onda koriste, gde završavaju i zašto zagađujemo zdravlje i životnu sredinu?
Deca koja dolaze na igru, druženje i učenje u Svitac svakoga dana, bez obzira na vremenske uslove veliki deo dana provode napolju, u šumi. Oni prave kućice za zečeve, hrane ptice, bube i veverice, pletu venčiće od poljskog cveća i korpice od vrbovog pruća. Oni skupljaju kamenčiće, lišće i suve grančice, igraju se igara kojih smo se igrali mi kada smo bili mali i svakoga dana, bez izuzetka šetaju Košutnjakom i udišu čist vazduh. To je fantastično, pomislih. Ova deca dišu zdravo.
Sa divnim ženama koje se druže sa njima ova deca brinu o čistoći i zaštiti svoje okoline i ja im zbog toga odajem priznanje. Oni su pravi čuvari prirode, oni o njoj brinu, oni joj daju a priroda im uzvraća na najdivniji način, čistoćom i zdravljem. Od ove dece treba učiti, oni znaju ono što smo mi odrasli odavno zaboravili.
Ova deca i njihovi roditelji znaju šta znači kad priroda dariva zdravim plodovima. Hrana koju oni jedu je organska. Voće i povrće kojim se hrane su proizvedeni u Srbiji, umesto otrovnim praškovima prskani su ljubavlju, dozreli su na zlatnom suncu i zato su ukusni. Ovde miriše lavanda, ruzmarin i bosiljak. Srećna su ova deca, pomislih. Oni jedu zdravo.
Oni prate proces razvoja biljaka, imaju bašticu u kojoj sa mnogo ljubavi gaje zdravo povrće. Oni znaju kako raste spanać, kako se bere, pere i pretvara u ukusno jelo od kojeg Popaju rastu mišići. Oni to ne uče iz priča, sa ekrana i ne gledaju u slikovnicama, oni to rade sami, oni to žive. Ova deca mese hleb od organskog brašna, od celih zrna žitarica, onaj zdrav, beskvasan, peku ga a zatim, čim božanstven miris ispuni celu kuću probaju ono što su napravili, ukusan, pravi, domaći hleb. A onda sve pospreme za sobom i to rade sa radošću. Oni i svoje igračke peru na drugačiji način. Svako dete ima pamučnu krpicu na koju stavi malo lanenog ili lavandinog ulja. Tako njihove drvene igračke dobiju novi sjaj a prostor ispuni božanstven miris. Blago ovoj deci, pomislih. Oni žive zdravo. Valdorf pedagogiju nazivaju i lekovitom pedagogijom. Posle tridesetogodišnjeg rada sa decom verujem da je ovo što sam videla u Svicu zaista lekovito. Lekovito za čula, lekovito za srce i za dušu.
Članica Predsedništva Zelenih Srbije Dragana Milić
Izvor: Zeleni Srbije
