„Vuče se na gelender, penje se polako… Kada se umori, onda je uzmem u ruke i nosim. Mi živimo na petom spratu u zgradi bez lifta, a Andreja (16) zbog bolesti teško hoda, pa su muke da joj obezbedim normalan život svakodnevne” – započeo je svoju priču, samohrani otac troje dece, Goran Stevanović iz Niša koji živi sam sa troje dece – Andejom (16), Viktorom (13) i Vasilijom (9).
U ovoj porodici stalna je borba sa brojnim zdravstvenim problemima. Andreja je do sada imala 27 operacija zbog nedostatka kosti potkolenice.
„To su ciklusi, imali smo i više operacija u nekoliko meseci, a do sada smo nekoliko puta boravili u Rusiji gde su joj operacije pomogle i umanjile veliku bol koju je osećala godinama” – objašnjava Goran, dodajući da je njegova najstarija ćerka veliki borac.
Goran je posvećen svojoj deci i trudi se da im obezbedi najbolje moguće uslove, uprkos teškim okolnostima. Iza njegovog osmeha i pozitivnog pogleda na svet koji prenosi deci kriju se godine usamljene borbe i žrtvovanja. Njegova borba nije samo fizička, već i emotivna i psihička, jer se svakodnevno suočava sa izazovima koje donose zdravstveni problemi njegove dece. Ipak, nikada ne gubi veru, dajući sve od sebe da im obezbedi ljubav, podršku, nadu i stabilnost.
„Tata nam je sve na svetu, uvek je tu za mene i sestre. Znamo da nas nikada neće ostaviti same” – ističe Viktor (13), dok pokazuje čestitku za rođendan koju su mu svo troje poklonili nedavno.
U školi me zadirkuju, kažu kupi nogu na kiosku
Nažalost i Viktor se svakodnevno suočava sa velikim izazovima zbog iščašenja kolena koje mu otežava kretanje.
„Drugari u školi me često ismejavaju i kažu da treba da kupim novu nogu na kiosku… Tj. nisu mi to drugari.”
Nedavno su Viktor i Andreja s porodicom bili u Rusiji zbog operacija, iako im je sam put u oba pravca predstavljao ogromnu muku i napor, posebno jer traje znatno duže zbog rata.
„Operacije znače Andreji pre svega zbog produžavanja potkolenice i da je manje boli desna noga, a veoma smo optimistični da ćemo trajno rešiti i Viktorov problem” – objašnjava Goran, koji je uz pomoć dobrih ljudi i Grada Niša obezbedio novac za višemesečni boravak u Rusiji.
Bez računara i drugih neophodnih sredstava za praćenje nastave, Viktor često zaostaje za svojim vršnjacima, što dodatno utiče na njegovo samopouzdanje.
„Nemamo računar, a sada kada imam informatiku, nastavnik mi traži da bar imam telefon na kome mogu nešto da uradim, ali, nažalost, nemam ni telefon” – tužnim glasom objašnjava Viktor, ističući kako ga nedostatak osnovnih sredstava za učenje čini lakom metom za zadirkivanje.
Iako žive u skučenom stanu od 30 kvadrata, Goran je uspeo da svojoj deci stvori paralelni svet koji od milošte zovu „životinjsko carstvo”. Njihov dom je ispunjen ljubavlju i pažnjom prema životinjama. Do sada su brinuli posebno o onima koje su pronašli povređene. Goran i deca ih zaleče, neguju i vraćaju u prirodu kada se oporave. Trenutno imaju zeca Teu, papagaja Miću, ribice, kao i povređenog goluba kome još nisu stigli da daju ime. Ovaj „angažman oko životinja” pomaže im da bar na trenutak zaborave na probleme.
„Neki ljudi su nam rekli da je napolju zoološki vrt, a ne ovde” – prokomentarisala je Vasilija (9) negativne komentare nekih komšija koji nemaju razumevanja.
Andreja, koja je sada druga godina umetničke škole, nalazi utehu u svom umetničkom izrazu i ljubavi prema životinjama. Skromno nam je pokazala svoje radove i ispričala jednu zanimljivu priču o njenom papagaju.
„Kada sam bila mala i kada nisam uopšte mogla da hodam, najveću snagu mi je davao moj ljubimac papagaj vrste nimfa. Spavali smo zajedno u krevetu, družili se tokom dana. On mi je bio najveća podrška da prohodam” – rekla nam je Andreja dok je držala fotografiju na kojoj se vidi koliko su bliski bili.
„Deca za svoje uspehe u školi i sportu dobijaju diplome i medalje. Posebno smo ponosni na Andreju koja se godinama bavi stonim tenisom za osobe sa invaliditetom” – ističe Goran.
Svakodnevno spuštanje Andreje i Viktora do škole, doktora ili do obližnjeg parka predstavlja veliki izazov za Gorana. Ove aktivnosti zahtevaju ogroman fizički napor.
„Meni je bitno da imamo kuću, dve sobe bar i da imamo dvorište. Da znam da su mi deca tu i da nema više prepreka za normalan život. Verujemo u čuda i molimo se Svetom Andreju, našoj krsnoj slavi, i Svetom Vasiliju Ostroškom da nam pomognu. Mi ćemo nastaviti da se borimo kao i do sada” – rečima punim nade završava razgovor.
Humanitarna organizacija Srbi za Srbe pokreće veliku akciju pomoći za porodicu Stevanović. Pomozimo da ovi heroji dobiju novu kuću čime bi im život bio znatno olakšan!
Izvor: srbizasrbe.org
