U školama, na ovim i sličnim časovima, provode tek toliko da usvoje onoliko koliko im treba za jednu ocenu. Kako kod učenika buditi uspavanu muzikalnost i umetnost, kada vremena nema? Kako i na koji način ih podstaknuti da se druže na plesovima, da komponuju i samostalno pevuše svoje melodije, da sviraju u grupama sa „Orfovim instrumentima“ , prateći notne zapise i još da pevuše kada je tamo neko ostavio jedan, jedini čas za sve ove lepe stvari?
Da ne govorim o izražavanju osjećanja kroz slušana djela… Radeći godinama, kroz jedinice koje obrađujem, ostala sam uverena da ljudi još uvek misle na ove lepe i itekako bitne a zaspostavljene stvari, ali sve manje mislim da oni koji planiraju časove uopšte razmišljaju o tome.
Bertrand Rasel: Iskustvo dosade kod dece razvija kreativnost i maštovitost
Danas deca imaju po jedan čas u toku nedelje, i na tom času ih uglavnom čeka gradivo iz predmeta Muzička kultura, ništa manje bitno nego i iz svih ostalih predmeta kojima su već itekako opterećeni. Kod kuće gledaju crtaće bez propratnih kompozicija koje sam ja slušala dok sam gledala Toma i Džerija, naprimjer. Pa još i danas pevušim ariju iz jedne opere koju sam tu prvi put čula. O kojoj se operi radi saznala sam kasnije, na času Muzičke kulture, kad je nastavnik je spomenuo njen naziv.
Zahvaljujući tehnologiji i tome što povremeno koristim video linkove na svojim časovima, multimedijalne muzičke sadržaje, kompozicije i kratke interesantne muzičke isečke, vjerujem da će i mojim đacima nešto slično ostati u pamćenju. Onog momenta kada izađu iz moje učionice, nose to što su videli i čuli, a dolaskom kući uživaju ono što im pruža društvo… raznorazne šou-programe, crtane filmove sa vrlo malo ili skoro nikako lepih melodija, video igrice i „pametne“ telefone sa Fejbuk stranicama i drugim društvenim mrežama na kojima će uglavnom samo upijati informacije.
Želela bih da sami pokušaju biti kreativni i uspešni na tom polju. Ali kako podstaknuti učenike na kreativnost i njihov potpuni angažman?!
Velikim samopouzdanjem, u prvom redu, ali njega mogu imati samo ukoliko ga imaju njihovi predavači. Zatim prostorom i vremenom da to sve pokažu, u svojim školama, na svojim časovima, koji za njih uistinu treba da predstavljaju lepotu i uživanje. Ljudi koji su kreativni stvaraju čuda, deluju i onda kada se drugi najmanje nadaju da se nešto može promeniti, menjaju svet iz korena na lepše i bolje. Istina, tu kreativnost nose u sebi kao dar od Boga, ali je kroz život mogu negovati i razvijati, ili uništiti kao da nikada nije ni postojala. Borim se kao nastavnik, kao čovek, kao roditelj da kod moje dece to ne zamre, a koliko snage, motivacije, vremena i prostora mi je potrebno za te stvari, neka malo razmisli onaj ko to negde planira… Tamo negde… u zemlji interesa… u zemlji zaboravljenih umetnika…
Izvor: Školegijum
Zašto je manje igračaka – bolje za dete
