Autor: Milenija Simić-Miladinović
U kuću svakog ko želi da se opismeni sigurno ulaze udžbenici, a nekad su to jedine knjige koje ukućani uzmu u ruke. Jeste, mnogo su važni. Nisu presudni za reformu obrazovanja, srpskom sistemu prekopotrebnu. Ali to ne znači da na relaciji obrazovno izdavaštvo – ovdašnja prosveta važi ona narodna – dok jednom ne smrkne drugom ne svane. Naprotiv.
Ipak, kod nas pitanja udžbeničke politike izgleda nisu deo šireg obrazovnog mozaika i njegove perspektive, a i te kako se tiču 900.000 đaka i njihovih porodica. Da bi priuštili nove udžbeničke komplete mame i tate moraju da potroše brdo para, naročito ako su bogati – decom.
Od 5.000 do 17.000 dinara košta obavezna školska literatura za osnovce, a još više za srednjoškolce. Recimo, budući majstor za torte i kolače, učenik neke srednje ugostiteljske škole, samo jednu knjigu – novi udžbenik „Poslastičarstvo”, mora da plati 2.200 dinara, jer to mu je struka. Šta bi bilo da preduniverzitetsko obrazovanje u Srbiji košta, kad ovako besplatno školovanje svake godine sve više pustoši roditeljske buđelare.
Umesto da udžbenici postanu jeftiniji u poslednjih 13 godina, otkako su se na tržište probili i privatni izdavači, cene su vrtoglavo otišle nagore. O kvalitetu tek treba da se diskutuje.
Kada je 2003. godine rešeno da Zavod za udžbenike ne bude jedini izdavač, konkurencija iz privatnog sektora trebalo je da osigura da se u godinama koje dolaze na tržištu nađu kvalitetnije i jeftinije školske knjige.
Udžbenici su drastično poskupeli, a kvalitet je posebna priča. Svaka nova vlast imala je niz novih želja, čestitki i pozdrava za izdavače u ćošku srpske obrazovne kafane. Valjda smo na izlazu iz tog lavirinta u kojem do kraja nije ostalo razrešeno ko pije a ko plaća. A naručivali su se besplatni udžbenici, dok para nije ponestalo, pa izbacivanje radnog dela da bi knjige bile „neradnog” karaktera, da se smanji broj stranica…
Neko vreme škole su bile vlasnice udžbenika koje su besplatno pozajmljivale deci. U Beogradu su osnovci dobijali čak dva kompleta na korišćenje. Svega toga više nema, jer se naša država, napokon, setila da bi, kao što to na primer Austrija radi decenijama, mogla da daruje besplatne udžbenike školarcima iz socijalno ugroženih porodica. Uvela je to za prošlu školsku godinu, da bi pred početak ove odlučila da će školske knjige nabaviti isključivo primaocima novčane socijalne pomoći.
Podršku je uskratila deci ometenoj u razvoju, sa invaliditetom, porodicama sa troje i više dece zato što, uz sve to, nisu socijalni slučajevi. Nije moralo tako, pogotovo što se deo novca izdvojen iz fonda za besplatne udžbenike još nije utrošio za izradu nedostajućih 900 priručnika za srednje stručne škole. Ti priručnici i dalje ne postoje.
U osnovnom obrazovanju, sasvim suprotno od srednjoškolskog, došlo je do hiperprodukcije udžbenika, koji su i najprofitabilniji. Doskora je bila redovna pojava da đaci iz dva različita odeljenja, ali istog razreda u istoj školi, uče iz različitih knjiga. Toga više nema. Od ove godine prvi put je obelodanjeno koji će se udžbenici koristiti u kojoj osnovnoj školi, sa cenama i napomenama šta spada u obaveznu literaturu a šta ne. I nema menjanja u naredne tri školske godine. Nastavnici i učitelji odabrali su knjige.
