Ostavljate bolesno dete kući samo da biste drugo pokupili iz vrtića. Ostavljate starije da čuva mlađe dok skoknete do prodavnice. Šaljete ih same na trening, da ga opet ne bi propustili zbog vaših obaveza. Puštate ih same u park jer je lepo vreme a vi opet morate da ostanete kući da uspavljujete bebu…
Samo zato što je neko postao roditelj, ne može postati i savršen, iako roditelji uglavnom to neprestano pokušavaju. Čak i da možemo biti savršeni, ne možemo savršeno zaštiti svoju decu. Svi mi to dobro znamo jer smo mnogo puta iskusili svoja ograničenja. Znamo da „decu sam bog čuva“ kako kažu stari, jer ih sami ne možemo sasvim sačuvati makar najstrožijim zakonom propisali svaki naš korak. Svi smo iskusili da je „loša karma“ često sasvim dovoljna da završimo sa detetom na ušivanju ili stavljanju gipsa.
Zato je možda najbolje da se manemo naknadne pameti, sa kojom je uvek lakše suditi drugim roditeljima, i pustimo ovu majku na miru. Samo kad bi neko zaista hteo, verovatno bi mogao da ukrade i nju sa sve automobilom i detetom, a ne želimo valjda da po cenu apsolutne bezbednosti zabranimo majkama da šetaju ulicama sa svojom decom? Jer logika “bezbedni po svaku cenu”, kad se jednom prihvati, nema granica… I, što je još važnije, nema ni uspeha. Sva vaša preterivanja sa brigom samo će se jednog dana prezaštićenom detetu obiti o glavu.
