Uspavljivanje odojčadi uzrasta 4 i 11 godina

Zakunemo se jedno drugome, u vrlo svečano ozbiljnoj ceremoniji, da nema šanse da ćemo drugo da uspavljujemo toliko dugo, ma uopšte, odmah će sama, nemoj kao prošli put. Samo, imala je mlađa drugačiji plan, toliko je glasno plakala i vrištala i toliko se često budila, posebno noću, da je sve zahtevalo brzu reakciju. Danju je ionako spavala dvadesetak minuta i tada mi se činilo, uuuu šta ću sve sada moći da uradim?! Luda glava, dok nisam ukapirala da je bolje i ja da legnem, tada je znala i do četrdeset minuta da odspava. Ne pitajte me za moja razbuđivanja tada – i sad me boli sve. Noću glasno, još glasnije plače, starija se budi, ide pre podne u školu, prvi razred, podočnjaci joj do prizemlja, ma uzimaj je i beži u kuhinju, gde se najmanje čuje. Molim, kakvi planovi o neuspavljivanju, ćao, zdravo, došla sam ja! Carica Univerzuma, sve po planu koji ja hoću, zato je i dobila nadimak Mrkonjić, kod nje je sve moralo i pre vremena da se zna, predvidi.

Zaboravljeni narodni običaji: Kad dete neće da progovori, prohoda ili zaspi

Ustajemo po noćima – kao što su se pravili rasporedi dana za struju, gorivo i slično, tako se i Mrka prilagodila sredini kojoj je pripala. Kada je tatin red, on je nosa, gleda tv, kao, nije mu ništa, ponekad uzme čovek i piće da popije, jer se ona nešto kao smeje, hoće da se igra. Ja kada dežuram, mrzim sve, ona – red plača, red smeha, pa neka kao priča, a ne dao ti bog da ne reaguješ odmah po pozivu. Tada smo budni svi! Porodica njena, porodica stan do nas i naš dragi Anđelko i žena mu, stan ispod nas. Mislim da je on zajedno sa nama najviše patio i čekali smo dan kada će zakucati, opravdano. Moj muž je imao  spreman odgovor, ako Anđelko dođe: „Evo ti je, pa je ti uspavaj!“ Nikada taj divni, tolerantni čovek nije došao, jednom nam je samo izrazio divljenje rečima: „Svaka vama čast, ja je čujem svako veče i uvek pomislim kako je vama.“ Počela je da spava celu noć sa svojih tridset i četiri meseca, a mi naučeni na smenu ustajemo, proveramo da li diše, pa sigurno mesec dana. A jesmo jednom pokušali po knjizi, zaista izvrsnom štivu. I dođemo do pola, skoro da je zaspala dve noći sama – i razboli se. Nismo imali snage za ispočetka. Razumela nas je jedino drugarica Nataša, jer je i njeno dete plakalo i budilo se do treće godine. To je maksimum, hrabrila nas je, a mi smo bili blizu trećeg rođendana. Ljudi moji, koje olakšanje je u naš život unela draga Nataša. I danas sam joj zahvalna.  Zato je samo uspavljivanje, uz povremena buđenja, naša lična bajka, sreća, radost, sve!

Uskoro, za jedno mesec dana, pregrađivaćemo im sobe, svaka će imati svoju, a mi po prvi put, za trinaest godina braka, našu bračnu. Jedva čekam i naravno nadam se najboljem.

Zašto deca moraju umeti sama da zaspe do petog rođendana

Nemojte da nas žalite, sami smo birali, hrabrenja imamo, mada to uvek dobro dođe.  Već eto, uživajte ako je sve ovo iza vas, a ako još nije, možda vas uteši da niste jedini, a možda (pre će biti verovatno), budete istrajniji od nas dvoje.

Ja sam se već i navikla, to je moja rutina. Sada to radim isključivo ja i čak osećam žal jer će sve manje imati potrebu za mnom u njihovoj sobi. Ne bih ja tu ništa dirala, sve je bilo baš kako treba, što kaže Čola.

Izvor: Roditeljstvo i odrastanje