– Koliko će genetika uticati na ono što će se dešavati s detetom? Šta ako se kod deteta pojavi neka bolest, ili poremećaj, ili problem u ponašanju koji je genetski uslovljen?
Genetika nam ponekad služi kao „poštapalica“ kad hoćemo da objasnimo nešto za šta nismo baš sigurni ni šta je, ni kako se stvorilo. Tako je genetika kriva i za višak kilograma („Ista majka!“), i za slabu kontrolu kad neko pobesni pa polupa tanjire („Isti otac!“), ili kada upiše pravni fakultet („I deda i otac su advokati … to je u genima!“). Teško da bilo šta od toga ima ikakve veze s genima. Izuzev malog broja genetski prenosivih bolesti, mnoge genetski uslovljene bolesti i poremećaji pojavljuju se u porodicama u kojima se biološki preci odlično znaju nekoliko generacija unazad, jer je, nažalost, došlo do genetske mutacije, za koju se ne zna zašto je nastala. Dakle, mnoge genetski uslovljene bolesti javljaju se u porodicama u kojima ih ranije nije bilo. Stoga je genetsko nasleđe u svakom smislu dobro shvatiti kao postojanje sklonosti ili predispozicije u odnosu na nešto, a na nju će ipak odlučujući uticaj imati sredina i ono što se dešava u njoj. Ukoliko se neki problem pojavi, imajte na umu to da bi bilo isto i da ste dete dobili prirodnim putem – na tako nešto ni u kom smislu ne biste mogli uticati. Stoga, ako usvajamo dete, jednostavno se ne vredi preterano opterećivati ovim pitanjima.
– Koliki će uticaj na detetov razvoj imati rana iskustva koja nisu dobra? Hoće li to uticati na dete i, ako hoće, u kojoj meri? Možemo li mi kao roditelji onim što činimo to poništiti? Možemo li poboljšati situaciju i u kojoj meri?
Rana iskustva dece koja su usvojena retko su dobra.Ta deca veoma često potiču od osoba koje su na marginama društva i koje detetu nisu pružile ni deo onoga što mu je bilo potrebno. Ustanove ili, češće, hraniteljske porodice u kojima je dete možda boravilo pre usvajanja takođe nisu bile idealna sredina za njega. Srećom, adaptacioni potencijali deteta najčešće su značajno veći nego što možemo da pretpostavimo. Stoga se nemojte opterećivati nečim što nikako ne možete promeniti. Važno je da detetu pružite mnogo ljubavi, posebno u prvo vreme, da budete uvek tu za njega i da imate razumevanja za taj period prilagođavanja, kada će detetove potrebe za vašom pažnjom i brigom biti izuzetno velike.
Jednostavno – volite dete, brinite se o njemu i budite uz njega.
– Hoću li dovoljno voleti dete koje nije biološki moje? Šta ako kasnije dobijemo dete prirodnim putem? Šta ako već imamo dete? Hoću li oba deteta podjednako voleti?
Dobra stvar s ljubavlju jeste to što nemamo rezervoar ljubavi koji se može isprazniti. Kako god da smo dobili decu i koliko god da ih imamo – volimo ih. Ne volimo ih možda na isti način, jer ona ni kao osobe nisu ista, niti su im potrebe iste, ali to nije nešto što se može iskazati količinom i – to je sasvim u redu. Možemo voleti jedno dete ili desetoro dece, koliko god da ih imamo. Što smo spremniji za ljubav i što nam je potreba da volimo veća, biće više ljubavi za sve oko nas kojima želimo da je pružimo. Nemojte se ustezati da pokažete ljubav koju osećate. Ljubav nikome nije naškodila i nijedno dete nije razmazio višak ljubavi. Okružite njome dete i samo posmatrajte kako će ono procvetati. I – uživajte!
