Iako imaju najbolju nameru, roditelji često imaju pogrešan pristup i greše u nekim odlukama kada je u pitanju vaspitanje dece. Gde nastaje problem, objašnjava naš istaknuti neuropsihijatar i psihoterapeut Vladeta Jerotić.
Već je davno rečeno da je dete najnemoćnije biće u prirodi. Da bi što bliže označio svu slabost novorođenog deteta, ogromnu zavisnost od afektivnog života roditelja, njihovog interesa, straha, ravnodušnosti.
U životinjskom svetu ovaj period bespomoćnosti traje relativno kratko i sve radnje životinjskog para roditelja, ili samo jednog od njih, upravljene su ka što bržem i uspešnijem osposobljavanju nejakog mladunčeta za samostalan život.
Kada se ova samostalnost jednom postigne, roditelji su ispunili svoj zadatak i mladunče odlazi, milom ili silom.
U ljudskim zajednicama takav proces još postoji samo kod tzv. primitivnih naroda (i to ne svih) ili u siromašnijim slojevima stanovništva sa brojnom decom. Karakteristično je pri tome da se kod ovakvih naroda i u ovakvom sloju stanovništva ređe viđaju duševni poremećaji u razvoju, o kojima mislimo da govorimo.
1. Uslovi razvoja
Kod svih naroda koji nastanjuju civilizovane zemlje, sve do onih u visokocivilizovanim i kulturnim društvima, svejedno da li je trenutno reč o društvima sa strogom patrijarhalnom strukturom porodice ili onom, u najnovije vreme, prelaznog tipa, za koje još ne znamo čemu će odvesti – razvoj deteta protiče pod znatno drukčijim uslovima, koji ne samo što ne jačaju osećanje sigurnosti i samostalnosti kod deteta već ga, naprotiv, koče i ometaju.
Nije pri tom bitno da li je reč o klasičnom tipu porodice sa strogim, patrijarhalnim ocem i slabom, potčinjenom majkom, ili o roditeljima koji, prezauzeti svojim brigama i spoljnom angažovanošću, prepuštaju vaspitanje dece nekom drugom odgajivaču ili prosto ulici.
U oba slučaja ono što će odlučiti da se dete pogrešno razvija jeste nedostatak topline, sigurnosti i autoriteta kod samih roditelja. Jer ako je dete zaista na početku bespomoćno, od koga ono može da dobije onaj prvi neophodan impuls ka sigurnosti i zbrinutosti nego od roditelja. Ono nema nikakav drugi kriterijum za sopstvenu vrednost nego priznanje koje dobija od svoje najbliže okoline.
Ne zaboravimo pri tom Adlerovu tvrdnju da svako dete ne samo što oseća svoju inferiornost nego je ono stvarno i inferiorno u odnosu na svet odraslih koji ga okružuje. Nije čak bitno da li je neko dete fizički defektno ili ružno, jer imamo niz primera da ovakva deca i kasnije odrasli ljudi, pravilnim odgojem koji je detetu pružio materijala za samopotvrđivanje i priznavanje njegove ličnosti, uopšte ne pate od nekog osećanja inferiornosti.
Obratno: dosta je dece obdarene i inteligencijom i fizičkim izgledom koja zbog pogrešnog odgoja vrlo mnogo pate od nedostatka poverenja u sebe, plašljivosti i stidljivosti.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Kako traume iz detinjstva utiču na život odrasle osobe
Detinjstvo se smatra najosetljivijim periodom odrastanja, a iskustva koja se tada proživljavaju mogu da ostave neizbrisiv trag u životu pojedinca, na mnogim poljima. Kad razmišljate o svojim ranim godinama života,...
Šta su zaboravili roditelji (u lovu na ocene, uspehe i postignuća)
U želji da ispune visoka očekivanja svojih ambicioznih roditelja, neka deca ulagaće veliki napor. Uz puno odricanja, potisnutih konflikata i straha od razočaranja, ona će kraju “očvrsnuti”. Ipak, bolja priprema...
Razvojni psiholog: Uskraćivanje igre zarad ranog učenja veoma šteti deci
Učenje akademskih znanja u obdaništu nema dugoročnih dobrobiti, već je štetno, piše razvojni psiholog Piter Grej, pozivajući se na istraživanja naučnika. "Rano učenje ne smanjuje jaz između bogatih i siromašnih,...
Upotreba ekrana dovodi do strukturnih promena u mozgu male dece
Upotreba ekrana je izuzetno rasprostranjena i stalno raste kako u domovima, tako i u ustanovama za čuvanje dece i školama, u sve ranijem uzrastu Studija, objavljena u JAMA Pediatrics, pokazala...
Nema komentara.