Piše: Milena Kostić
Ovih dana je aktuelna javna rasprava o zakonu o finansijskoj pomoći porodicama sa decom. Najupečatljivija promena koja se njime najavljuje je smanjenje iznosa roditeljskog dodatka.
Moram da kažem da sam revoltirana. Stvarno jesam. Jedna država koja stalno kuka o beloj kugi ne čini ništa da podstakne roditelje da rađaju i dalje. Ne da ne čini ništa, baca klipove pod noge.
I tu kreću konstatacije. “Pa valjda rađaš decu zbog sebe, a ne zbog toga šta će ti džava dati?”. Ne znam zašto neko misli da je to dobar argument. Za početak, ta socijalna davanja su bila najviše tokom 2 godine. Iskreno se nadam da će to treće ili četvrto dete u porodici živeti bar 80 godina. Ne znam koliko bi onda te 2 godine davanja bili presudni da se dete rodi.
Odluku o rođenju svakog deteta sam donela zbog sebe (tj. zbog muža i sebe). I verujem da je kod većine tako.
I ta davanja su iskreno bila smešna. Koliko da se kupe 2-3 pakovanja pelena mesečno. Al’ u vremenu gde mnoštvo mama ima umanjena primanja (iz različitih, opravdanih i neopravdanih birokratskih razloga), ne dobija primanja mesecima ili potpuno ostane bez primanja (jer se, Bože moj, usudila da rodi još jedno dete), zar ne mislite da i kupovina ta 2-3 paketa pelena može da znači? E pa, znači.
Na stranu sve to, to nije uopšte to poenta. Poenta je da država ovim kaže da smo mi sa troje ili četvoro dece, višak. Smetamo.
Ako se usvoji predlog da se daje neka novcana pomoc, recimo 200e, porodicama sa troje dece, da li to znaci da se daje 0e porodicama sa vise od tri deteta? Ili se ostaje na istih 200e, pa pisac vidi problem u tome sto ne povecavaju na 400, 600 itd. za svako sledece dete?
Ne znam što se žalite. Ako neko želi troje i više dece, treba da ima sredstva da ih izdržava, a ne da traži pomoć.
Ispada da rađate decu zbog pomoći, svašta!