“Vakcinisanje” umerenim dozama stresa stvara psihološki imunitet i štiti mentalno zdravlje dece
Foto: Freepik
Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
Svaki stres je loš i ostavlja posledice, čak trajno narušava zdravlje, zar ne? Zbog toga je naša dužnost da svoju decu zaštitimo od i najmanjeg stresa kako bi bila savršeno srećna, usklađena sa svojim okruženjem i izvanrednog mentalnog zdravlja?
Zapravo, daleko od toga. “Doza čini otrov”, kako je davno rekao Paracelzus – sve može biti štetno kada ga je previše, ali u kontrolisanim dozama može imati sasvim suprotan efekat. U slučaju stresa, blage do umerene doze neophodne su za izgradnju psihološke otpornosti i smanjuju rizik od poremećaja mentalnog zdravlja, poput depresije i antisocijalnog ponašanja.
Blage do umerene doze stresa neophodne su za izgradnju psihološke otpornosti i smanjuju rizik od poremećaja mentalnog zdravlja.
To je zaključak studije nedavno objavljene u časopisu Psychiatry Research, a bazirane na istraživanju Instituta za razvoj mladih pri Univerzitetu u Džordžiji.
Naučnici su analizirali podatke o 1200 mladih koji su pomoću upitnika ocenjivali sopstveni nivo stresa. Odgovarali su na pitanja o tome koliko često imaju određene misli ili osećanja. Zatim su testirane njihove neurokognitivne sposobnosti – sposobnost pažnje, kontrola automatskih reakcija na vizuelne nadražaje, vizuelno pamćenje, radna memorija i brzina obrade informacija.
Naučnici su ove nalaze uporedili sa utvrđenim nivoom anksioznosti, problemima sa održavanjem pažnje i agresivnošću, kao i drugim probemima u ponašanju.
Analiza je pokazala da su niski do umereni nivoi stresa bili psihološki blagotvorni, i delovali kao vid “vakcinacije” protiv pojave simptoma poremećaja mentalnog zdravlja.
“Svi mi imamo neka neprijatna iskustva koja su nas zapravo učinila jačim,” kaže Esef Ošri, vodeći autor studije i vanredni profesor na Univerzitetu Džordžija. “Takva iskustva nam pomažu da razvijemo veštine koje će nas pripremiti za budućnost.”
“Svi mi imamo neka neprijatna iskustva koja su nas zapravo učinila jačim. Takva iskustva nam pomažu da razvijemo veštine koje će nas pripremiti za budućnost.”
Stres je, po definiciji, stanje u kom jedinka doživljava izazove koji prevazilaze njene trenutne fizičke ili psihičke sposobnosti. Sila gravitacije je, na primer, izvor podsticajnog stresa koji se manifestuje u vidu padova i fizičkog bola koji teraju dete da razvija i usavršava veštinu hodanja, kao i druge motoričke veštine. Odbijanje druge dece i odraslih da se povinuju njegovoj volji je stres koji podstiče dete da razvija društvene veštine koje će ga učiniti boljim pregovaračem, kao i da razvija otpornost na dobijanje negativnog odgovora, itd.
Naravno, linija između dobrog i lošeg stresa je tanka, i treba biti oprezan, zato što dugotrajna izloženost visokom nivou stresa može biti veoma štetna i po fizičko i po mentalno zdravlje: “To je kao kada radite nešto pa dobijete mali žulj na koži,” objašnjava Ošri. “Time podstičete svoju kožu da se prilagodi pristisku koji vršite. Ali ako preterate, dobićete ranu.”
“To je kao kada radite nešto pa dobijete mali žulj na koži. Time podstičete svoju kožu da se prilagodi pristisku koji vršite. Ali ako preterate, dobićete ranu.”
On dodaje da sposobnost tolerisanja stresa i traumatičnih događaja značajno varira od osobe do osobe i uslovljena je genetskim predispozicijama kao i postojanjem okruženja koje pruža podršku u teškim trenucima.
“U određenoj tački, stres postaje toksičan,” kaže on. “Hronični stres, poput onog koji je izazvan siromaštvom ili zlostavljanjem, ima veoma ozbiljne posledice. Utiče negativno na vaš imuni sistem, na regulaciju emocija, funkcionisanje mozga. Nije sav stres – dobar stres.”
Hronični stres, poput onog koji je izazvan siromaštvom ili zlostavljanjem, ima veoma ozbiljne posledice.
Ipak, to ne znači da treba da se pomirimo sa štetom koju je stres naneo – istraživanja pokazuju da deca koja su u ranom detinjstvu bila izložena ozbiljnim stresnim događajima, ne moraju obavezno imati trajne štetne posledice. Rezultati studije iz 2019, objavljene u časopisu Proceedings of the National Academy of Sciences (PNAS), autorke dr Megan Ganer, počasnog profesora razvojne psihologije na Univerzitetu Minesota, koja je celu karijeru posvetila proučavanju stresa kod dece, pokazuju da pubertetski uzrast pruža priliku za “rekalibrisanje” odnosno prepodešavanje mehanizma za regulaciju nivoa stresa u organizmu.
Naime, deca koja u ranom detinjstvu nisu imala dovoljno društvene, emocionalne i fizičke podrške, poput ostavljene dece koja su rasla u sirotištima, pokazuju umanjen odgovor na kortizol – hormon stresa, što izaziva probleme sa održavanjem pažnje. Ovaj problem može ostati čak iako je dete izmešteno iz takvog okruženja već u uzrastu od 1,5 do 2 godine. Međutim, ukoliko su zatim premeštena u porodice koje su im pružile neophodnu brigu, toplinu i zaštitu, tokom puberteta njihov stresni odgovor (tzv. HPA – Hipotalamusno-hipofizno-nadbubrežna osovina) izjednačiće se sa onim kod dece koja su rasla bez izlaganja toksičnom stresu.
“Mehanizam lučenja kortizola je moćan endokrini sistem čije funkcionisanje nas čini adaptabilnim i koji, kada nije dobro regulisan (veoma visoki ili veoma niski nivoi kortizola) – loše utiče i na fizičko i na mentalno zdravlje,” kaže Megan Ganer. “Pubertet je razdoblje kada imamo priliku da intervenišemo kod dece sa visokim rizikom, jer se njihov sistem odgovora na stres rekalibriše, pa posledice ranih izglaganja stresu mogu da se saniraju.”
Pubertet je razdoblje kada imamo priliku da intervenišemo kod dece sa visokim rizikom, jer se njihov sistem odgovora na stres rekalibriše, pa posledice ranih izglaganja stresu mogu da se saniraju.
I dr Ganer ističe važnost izgradnje otpornosti kroz iskustva koja decu “vakcinišu“ protiv stresa: “Kako deca rastu, neminovno se suočavaju sa izazovima, kako onim predvidivim poput polaska u školu, tako i nepredvidivim, poput smrti bliskih osoba. Ovi izazovi su vrsta vakcinacije stresom i pružaju deci priliku da nauče kako da efikasno izlaze na kraj sa stresnim situacijama, regulišu emocije i razvijaju društvene, ponašajne i kognitivne resurse potrebne da prevaziđu ove prepreke. Prisustvo staratelja koji su osetljivi i odgovaraju na dečije potrebe pruža deci podšku koja im je potrebna da se sa stresom izbore na zdrav način,” piše Ganer.
Ako vam je teško da razlučite koji stres je dobar a koji loš za dete, podsetite se da je stres sve što prevazilazi detetove trenutne sposobnosti, ali da je on ujedno i ono što te sposobnosti povećava. Vaše prisustvo i podrška, kao i realno sagledavanje detetovih potencijala (ni precenjivanje ali ni potcenjivanje!) dovoljan su uslov za njegovo uspešno izlaženje na kraj sa stresom. Doza koja ne čini otrov je ona koja je tik izvan trenutne zone komfora – dovoljno izazovna da žulja, i dovoljno nežna da ne napravi ozbiljne rane.
Jovana Papan je autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti, urednica portala za roditelje Detinjarije i autorka knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Mama je troje dece.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Harvardsko istraživanje otkriva šta roditelji mentalno jake i otporne dece rade drugačije
Naučnici sa Odseka za pedagogiju Univerziteta Harvard sproveli su 2020. godine nacionalno istraživanje o roditeljstvu. Ono što je studija pokazala je da jedan određeni stil roditeljstva oštećuje samopouzdanje i samopoštovanje...
Dečiji psiholog savetuje kako da pomognete anksioznom detetu
Dr Robert D. Fridberg je klinički psiholog i profesor univerziteta Palo Alto, kao i direktor Pedijatrijskog centra za bihejvijoralnu zdravstvenu pomoć. Ovo su njegovi saveti roditeljima čija deca pate od...
Stilovi emotivne vezanosti obično ostaju konstanta naših života
Teorija emotivne vezanosti opisuje ishode različitih obrazaca afektivne regulacije između roditelja i deteta. Za svakoga od nas određeni izvestan ishod ili ,,model stila emotivne vezanosti" obično ostaje konstanta celog života....
Stid kod deteta nastaje zbog izneverenog očekivanja da će od roditelja dobiti potrebnu povezanost
Priča o prototipskom stidu počinje u određeno doba detetovog razvoja, koji teorija objektnih odnosa opisuje kao „vežbanje", doba kada je detetovo grandiozno uzbuđenje zbog otkrića i veština na vrhuncu, te...
Istina je da problemi mogu biti stimulans za resavanje istih i formiranja tog nacina razmisljanja, ali ne bih to nazvala klasnicnim stresom koji odrasli prozivljavaju. Neprijatno mi je i da mislim o stresu u kontekstu sa decom