Zašto tinejdžeri zaista vise na Fejsbuku i da li ste vi krivi za to?

„Nakon škole, moj sin je na Fejsbuku sa svojim prijateljima. Ako nešto nije on-line, onda to za njega nije stvarno”, nedavno mi se u panici požalila jedna majka. „Sve je virtuelno“.

Nisam ubeđen da je ovo baš trend. Pročitao sam neke dokaze o „narcističkoj epidemiji“ i navodnom nedostatku empatije kod mladih ljudi, i iako je to intrigantno, zapravo je u pitanju proizvoljna ocena.

Mnoga istraživanja donose suprotne zaključke, kao npr. istraživanje po kome su deca, koja šalju najveći broj poruka, ujedno i naviše društvena. Ali, u cilju debate, saglasimo se da imamo krizu. Saglasimo se da deca ne provode dovoljno vremena družeći se i tako usavršavajući svoje socijalne veštine. Ko je odgovaran za to?

Da li je lukavi Fejsbuk, sa svojom strukturom nalik algoritamskom kazinu, hipnotisao našu omladinu? Ako se deca ne druže, koga bi roditelji trebalo da krive? Jednostavno: Treba da krive sebe. Ovakav stav iznet je u knjizi „It’s Complicated: The Social Lives of Networked Teens“ autorke Dejne Bojd, koja je istraživač u kompaniji Majkrosoft. Bojdova je provela deset godina u intervjuisanju stotina tinejdžera o njihovim onlajn životima.

Iznova i iznova je otkrivala da bi se tinejdžeri rado družili sa svojim vršnjacima „oči u oči“. Ali društvo odraslih im to ne dozvoljava. „Tinejdžeri nisu zavisni od društvenih mreža. Oni su zavisni jedni od drugih“, kaže Bojd. „Njima jednostavno nije dozvoljeno da se druže, kao što smo mogli mi ranije, tako da se sada druže onlajn“.

„Tinejdžeri nisu zavisni od društvenih mreža. Oni su zavisni jedni od drugih“, kaže Bojd. „Njima jednostavno nije dozvoljeno da se druže, kao što smo mogli mi ranije, tako da se sada druže onlajn“.

To je istina. Kao tinjedžer, ranih 80-ih, mogao sam da lutam prilično slobodno sa svojim drugarima, dokle god smo se kućama vraćali pre nego što padne mrak. Ali tokom naredne tri decenije, mediji su počeli da izveštavaju o užasavajućim, iako retkim otmicama dece, tako da su roditelji počeli da ih ograničavaju u većoj meri. Političari su upozoravali na nadolazeće talase divljaštva omladine i superpredatora (od kojih se zapravo nijedan nije pojavio).

Opštine su počele da iniciraju zakone protiv okupljanja i uvodile policijske časove, kako bi sprečile omladinu da se sastaju. Novoizgrađeni kvartovi su imali svega nekoliko javnih površina. Stopa kriminala je opala, ali je moralna panika nadolazila. U međuvremenu, povećana konkurencija da se deca upišu na fakultete značila je da dobrostojeći roditelji pomno počinju da organizuju dečiji život van škole.

„Ukoliko želite da vaša deca nauče vredne socijalne veštine , prevaziđite sopstvene iracionalne strahove i dajte im više slobode . Oni žele istu vrstu ličnog kontakta kakvu ste vi imali tokom odrastanja.“

Posledica toga je, otkriva Bojd, da današnja deca niti imaju vremena, niti slobode da se druže. Tako da je njihova strastvena migracija ka društvenim mrežama logičan odgovor na suludu situaciju. Oni bi se radije družili „oči u oči“, dokle god to nije po kalupu i daleko je od odraslih. „Nije bitno gde, samo ne kod kuće“, sa žaljenjem je rekao jedan dečak Bojdovoj. Zaboravite na problem nedostatka empatije – ova deca žude da se druže sa svojim vršnjacima uživo.

Zapravo, Bojdova je otkrila kako mnogi srednjoškolci hrle na fudbalske utakmice, ne jer su toliko ludi za fudbalom  već zato što tu mogu da se slobodno druže. Igru provode razgovarajući, ne mareći za teren i mobilne telefone. Ne treba ti mobilni, ako su tvoji prijatelji tu pored tebe.

Dakle, roditelji Amerike: Problem ste vi, rešenje ste vi .

Ukoliko želite da vaša deca nauče vredne socijalne veštine , prevaziđite sopstvene iracionalne strahove i dajte im više slobode . Oni žele istu vrstu ličnog kontakta kakvu ste vi imali tokom odrastanja.  Panični strah od stranaca je najveći poklon, koji su roditelji darovali  Fejsbuku.

Izvor : Moj pedijatar/Wired

Pročitajte još i: Ber Grils: Deca treba da se igraju noževima