Zoran Milivojević: Pokloni i darovi

Piše: Zoran Milivojević

Još kao deca naučimo da je veoma važan način izražavanja ljubavi kada nam neko pokloni nešto što je nama vredno. Igračke, bomboni, čokolada i drugi darovi postaju za dete konkretizacija nečije ljubavi. U našem nesvesnom se pravi veza između dobijanja nečega na dar i osećanja voljenosti i prihvaćenosti. Kada odrastemo u nama nastavlja da živi ono „unutrašnje dete” koje voli da dobija poklone od drugih.

Dok su deca usmerena na primanje ljubavi, odraslima je važno i pokazivanje, izražavanje ljubavi. Odrasli kroz poklanjanje i darivanje izražavaju ljubav prema drugima, od roditeljske, partnerske do prijateljske. Dok deca razmišljaju šta bi volela da dobiju na dar, odrasli razmišljaju o drugima i pretpostavljaju šta bi bio prigodan poklon za neku drugu, određenu osobu.

Uvređen umesto počašćen

Cilj poklanjanja jeste da se drugi tim činom oseti prihvaćenim, cenjenim i voljenim. To znači da bi čin poklanjanja i sam poklon trebalo da kod drugog izazovu veoma prijatna osećanja. Ali da bi darivanje postiglo taj cilj, potrebno je drugog poznavati i prema njemu imati određeni stepen empatije. Pitanja koje sebi postavljamo kada razmišljamo kako drugog da darujemo jesu: Šta bi drugi želeo da dobije na poklon? Čemu bi se zaista obradovao?

Postoje brojni načini da naš poklon ne ostvari svoj cilj. Jedna od tipičnih grešaka jeste da poklanjajući drugome u stvari simbolički poklanjamo sebi. To znači da drugome dajemo nešto što bismo mi sami hteli da imamo, što za nas ima visoku vrednost, ali ne i za osobu kojoj je dati poklon namenjen. Kako darivani ljudi ne procenjuju sam dar, već i odnos koji onaj koji daruje ima prema njima, na ovaj način im pokazujemo da ih ne poznajemo, da ih ne vidimo onakvim kakvi jesu već da u njima vidimo sebe.

Vrednost onoga što se daruje mora biti primerena. U tom smislu su moguće dve greške. Prva je da je ono što poklanjamo nešto što drugi doživljava kao nedovoljno vredno ili bezvredno, tako da se može osetiti uvređenim. Naročito ako je on nama u nekoj drugoj prilici poklonio nešto više vrednosti. Druga greška jeste da drugome poklonimo nešto što on ocenjuje kao suviše vredno, kao nešto što se daruje u odnosima koji su mnogo bliži i čvršći nego što je odnos koji postoji između nas i njega. To su situacije u kojima je ljudima nelagodno da prime takav poklon jer misle da ih na neki način obavezuje, podmićuje da odnos bude mnogo tešnji od onoga u kome se osećaju ugodno. Nekada se u takvim situacijama može desiti da osoba kategorično odbija da primi takav poklon.

Kada govorimo o vrednosti poklona, tada treba znati da je u pitanju emotivna vrednost, dakle ona vrednost koju poklon ima za onoga ko ga prima, a ne stvarna tržišna vrednost poklona. U tom smislu zabluda je da poklon mora biti skup, da njegova novčana vrednost izražava količinu ljubavi. Ali nekada cena poklona jeste važna jer je ljudi sagledavaju kroz kupovnu moć onoga koji poklanja. Iz tog razloga isti poklon koji se dobija od jedne osobe može biti ocenjen kao prejeftin, a kada se dobija od neke druge, kao preskup. I zato je poklon i čin darivanja potrebno sagledati u kontekstu dve osobe, onoga ko prima i onoga ko daje, kao i u kontekstu njihovog odnosa.

Ne zaboravite na sebe

Kada daruje onaj ko nema novca, kao što ga nemaju deca, tada je najvažnija simbolična vrednost poklona. Ako je to nešto što je dete napravilo, napisalo, nacrtalo, tada se pored sadržaja ocenjuje i količina truda koju je ono uložilo u dati poklon.

Postoji još jedna osoba koja nam je važna i koja zaslužuje da je darujemo, a na koju veoma često zaboravimo. U pitanju smo mi sami. Darivanje samog sebe nije manje važno od poklona koje dobijemo od drugih. Kada sebi nešto priuštimo, mi izražavamo ljubav prema sebi, a praznike, rođendane i važne datume treba obeležiti i tako što ćemo sami sebi nešto pokloniti.

Iako mnogi pojmove dar i poklon doživljavaju kao neke predmete, ne treba zaboraviti da je poklon prvenstveno doživljaj. I zato nekada je najlepši poklon kada nekome priredimo neki doživljaj koji će ga usrećiti i razveseliti.

Izvor: Politika

Slatki osmomartovski pokloni iz Malog Princa

Čarolija praznika je u radosti davanja, a ne trošenja

Dr Zoran MIlivojević: Sindrom srednjeg deteta

Dr Zoran Milivojević: Konflikt između „željenog” i „moralnog”

Jung: Žmureći na svoje nedostatke, odrasli se dočepao vaspitavanja deteta

U odraslom se krije dete, večito dete, koje se još uvek formira, nikad kompletno, kome su potrebni stalna nega, pažnja i odgajanje. To je deo ljudske ličnosti, koji želi da...

Reč psihologa: Zašto su svađe između braće i sestara zapravo dobra stvar

Bilo da je razlog svađe običan keks, igračka ili nešto ozbiljnije, jednostavno morate prihvatiti da je to nešto što je normalno i nešto što je nemoguće izbeći. Ipak, prema mišljenju...

Jesper Jul: Danas postoje dve vrste roditelja koji neizbežno zapadnu u nevolje

Piše: Jesper Jul Pre samo 25 ili 30 godina postavljanje granica je bilo daleko jednostavnije nego danas. Tome je doprinela prvenstveno usaglašenost društva oko postavljanja granica unutar porodice, institucija, škola,...

Parentifikovano dete

Svi poznajemo neku „starmalu“ ili „starmalog“, decu koja su zrela za svoje godine i koja se ne ponašaju u skladu sa godinama koje imaju. Oni se brinu o mlađoj braći...