Piše: Snežana Šundić – Vardić
E, počelo je. Verovatno mi se to dešava već neko vreme, ali ovih dana sam shvatila da je moja borba sa godinama počela!
Noseći vrećaste pantalone i neo punk frizuru sa delimično obrijanom glavom, trudila sam se da ne budem uobičajena mama koja radi od 9 do 5, nego cool keva koja nosi deci krede u park, dozvoljava im da se isprljaju u prirodi i skaču po blatnjavim baricama, deli bombone po parku i vozi trotinet.
Još su mi samo tetovaže fale da slika očajne keve u nedoživljenim tridesetim – bude potpuna, kao slika žene koja je svoj slobodan um zamenila sa nekim drugim, u budućoj prošlosti. Informacija koja mi je došla do leve strane mozga, odgovorne za logiku, da sam postala svakodnevna – mučila me je danima, u stvari kad malo bolje razmislim – mesecima.
Mama, raste tvoje dete
Morala sam da preduzmem neke korake. Prvo sam lupila glavom o zid jer nisam spavala po životnim normama, evo već pune dve i po godine, a onda sam lupila rukom o sto i rekla sebi: Ja želim više! O, da! Ja želim i da čitam jednu knjigu nedeljno i da imam lepe nokte i da idem u pozorište za odrasle, i da nemam bore i i da imam društveni život i da sam zategnuta i da budem. Samo da budem. Jer, nisam. Nisam svoja od kako sam upala u zamku da ti dete bude naj: da nauči da pliva sa 3, a da čita sa 4, da se hrani organski, da zna sve znakove automobila i zastave država, da bude Montesori vaspitan, jer je to ok, da bude dobar sportista, ponedeljkom, sredom i petkom od 17h i da zna engleski, utorkom i četvrtkom od 15h. Ja nisam – jer nisam opuštena. Jer ne uživam u momentu.
Kad ti misli 24/7 okupiraju prvo jedinac, kome dodajemo bebca sa ekcemom i alergijama, a onda i skup ta dva bića – shvataš da ti više nisi ti, i da ti ni tetovaže ne mogu više pomoći da se osećaš mlado. Znam da to doživljavaju sve mame, mislim na one prave Majke, koje ne prihvataju žrtvu u odnosu mama – dete, već rade na posvećenosti, ali kako sačuvati bistar um, fizičku spremnost, duhovitost?
