Piše: Nataša Nešković
Život nije bajka, ali bajke su neophodne za zdravo odrastanje deteta. To su prve priče koje pričamo svojoj deci. Koliko god bile surove i ponekad strašne, ipak je najvažnije to što na kraju uvek pobeđuje dobro.
Činjenica je da se o pravima deteta danas mnogo govori, i treba, deca su zajedno sa starima najosetljiviji deo naše populacije. Isto tako se u mnogim segmentima preteruje i pomalo me brine to što bi deca mogla da izgube prirodno pravo da budu deca, da ne znaju sve, da budu i neodgovorna, da imaju pravo na nestašluke, poneki neopravdani čas, da imaju pravo na nemoguće zahteve i izmaštane svaštarije…
A brine me i to što bi deca s vremenom mogla i da ostanu bez bajke, one prave, surove, izmaštane, nemoguće a preko potrebne bajke. Problem u bajkama vide oni koji smatraju da ovakve priče nepotrebno traumatizuju decu i kvare im radost srećnog detinjstva. Bajke se danas sve češće vide kao najraniji zagovornici nasilja i politički nekorektnih seksualnih stereotipova.
Pročitajte i: Nova otkrića o bajkama koje smo obožavali kao deca
Komentarišući ovu pojavu, psihijatar i psihoanalitičar dr Zoran Milivojević upozorio je na to da je neophodno da se pričaju bajke u izvornom obliku, bez menjanja i ulepšavanja jer je to način da se deca vrlo rano upoznaju sa onim što je zlo i loše i da spoznaju šta je dobro, bez zbunjivanja. Bajke su prve priče koje pričamo deci o događajima u velikom i nepoznatom svetu koji se nalazi izvan sigurnog porodičnog kruga i roditeljske ljubavi.
Van porodičnog gnezda, svet nije uvek srećno mesto
Jedna od glavnih uloga bajki jeste da poduče dete da se spoljašnji svet razlikuje od njegove zajednice, da ga pripreme na to da u spoljašnjem svetu postoje opasnosti, da deca još od ranog detinjstva naprave jasnu razliku između zla i onoga što je dobro, loših i dobrih dela, pogrešnih i dobrih postupaka.
