One imaju važan uticaj na izgradnju osnovnih, početnih detetovih uverenja o nepoznatim ljudima, ljubavi, prirodi, o velikom svetu koji ga očekuje. Dr Milivojević podseća da je struktura zapleta u bajkama takva da njenog glavnog junaka, sa kojim dete uglavnom može da se poistoveti, ugrožava zla osoba, zla sila, da bi se priča završila tako što dobra osoba ili viša sila spasava junaka. Zato bajke imaju srećan kraj u kojem ljubav i pravda pobeđuju zlo.
Ono što mi upada u oči jesu „modifikovane“ savremene bajke u kojima princ poljubi princa i probudi ga iz stogodišnjeg sna, a lepotica se zaljubi u princezu pa zajedno odu kod njenog tate fabrikanta da žive u raskošnom dvorcu… Primera ima još toliko da i nas u godinama zbune, a tek klince koji su do juče bili u pelenama? Čemu? Pišu se nove ili revidiraju stare bajke da bi bile prihvatljivije? A kome? Roditeljima? Politici? Diskriminisanim grupama? Ma dajte, da li zaista mislite da deca išta o tome treba da znaju i da ih istinski takve stvari zanimaju?
Pročitajte i: Besmrtnost bajki i mašta
U redu, sve je podložno promeni i sve se menja, ali molim vas, sačuvajmo pravo deteta na bajku, na zlog vuka, dobru Crvenkapu, hrabrog lovca, usnulu lepoticu, zlu vešticu, na dobre vile, čarobnjake i ostale junake. Bolje je da se pozabavimo ozbiljnim preispitivanjem vaspitnih procesa i mera, obrazovnog sistema i onoga što im u širokom krugu nudimo kao sliku stvarnosti, one iste stvarnosti za koju oni nisu krivi, jer smo je mi takvom učinili.
Pitam se da li su roditelji bili dobri interpretatori bajki kad je toliko mladog, maloletnog sveta ogrezlog u kriminalu, nasilju i devijacijama? Pa oni ne znaju da je na kraju lovac ubio vuka, da su dobri Ivica i Marica upropastili staru opaku vešticu, da je zla maćeha završila u paklu, da je strašna zver u stvari predivan princ, da ti za nečiju ljubav ne trebaju balske haljine i čarobne cipelice..?
Da se vratim na reči dr Zorana Milivojevića koji objašnjava da bajke omogućavaju detetu da se razvija, da iz faze neznanja i potpune naivnosti pređe u sledeću razvojnu fazu u kojoj prihvata postojanje dobrog i zlog. Tako dalje kroz život deca, pa ljudi, grade svoj put, prave izbore, međusobne odnose na osnovu onoga što su usvojili još u najranijem detinjstvu.
I zato vas molim da bajke ostanu bajke, pišite nove, ali neka suština ostane ista, ne menjajte one na kojima su stasavale generacije. Svedoci smo pisanja i neke nove istorije, menjaju se podaci i istorijske činjenice, kako kome odgovara i kako ko sme… Ali ne dirajte bajke – ako je stvarnost samo pola života, šta nam ostaje u drugoj polovini?
Izvor: RTS
