Posle je u prinčevom zamku princezi sve bilo novo. Jer je za sto godina, koliko je spavala, hiljadu novih stvari izmišljeno, a ona nije imala pojma čemu služe. Zato ju je na svakom koraku čekalo iznenađenje:
– O, šta je ovo? – pitala je princa kad ugleda male ljude na te-ve ekranu. – Ovo je, Ružo, televizor – reče princ. – Više ti ne treba dvorska luda, jer ih u toj kutiji ima napretek. Uključiš ovde, i možeš da gledaš kako se glupiraju, do mile volje.
– Au, a šta je to? – pitala je kada je zazvonio telefon. – To je, Ružo, telefon. Više uopšte ne moraš da se viđaš sa ljudima da biste razgovarali. Evo, pritisneš ovde, pozoveš, i onda možeš da radiš nešto drugo dok taj tamo priča u slušalicu.
– Vau, a šta je ono? – upita princeza podižući pogled ka klima-uređaju. – E, ono je, Ružo, klima. Vidiš, kad je napolju leto, mi nećemo da bude leto. Samo klikneš tu, i unutra bude zima. A kad je napolju zima, da ne bi bila zima, ovde uključiš leto. Eto.
U prinčevom zamku je Ružici sve bilo zabavno. Umela je po sat vremena da sedi i gleda vrtlog pene u bubnju veš-mašine. – O-ho, sad će centrifuga! Brzo, brzo, dođi da gledamo!
Mnogo je volela male kućne aparate, pa im je davala imena:
– Gde mi je Vrtošlag? Klik. Uključio se! Klik. Isključio se! Klik. Uključio se! Klik. Vidi, prinče!
– Brzo, dodaj mi Vetrićka, nek mi leprša kosa!
– Da vodimo Mrvoždera u šetnju!
I tako po ceo dan, i većinu noći, jer se princezi nikada nije spavalo.
Čim padne mrak, zove opet:
– Brzo, prinče! Idemo u lov na zmajeve! – Obožavala je video-igre. Pa je sa svojim princem gradila kockaste svetove, branila utvrđenja, jurila tarantule, vozila svemirske brodove, i tome slično, po celu noć. Ružica bi tek pred jutro malo zevnula, malo dremnula, pa sve ispočetka. Sigurno se naodmarala za onih sto godina spavanja.
– Može, Ružo, može! – govorio je princ, i bio je veseo jer je princeza vesela, i bio je zadovoljan što je ona zadovoljna, i bio je umoran, strašno umoran.
Zato što princ nije bio samo princ. Možda je nekadašnjim prinčevima to bilo dovoljno, ali vremena su se promenila. Zato je on svakog jutra trčao na tramvaj do Veterinarskog fakulteta i do biblioteke na drugom kraju grada, da uči. Ali pre toga, morao je da nahrani sve životinje koje je čuvao: svog jedinog i najdražeg konja, dva psa čuvara i tri čupave pudle, četiri šarena mačeta (koje je neko ostavio u kartonskoj kutiji ispred vrata) i pet afričkih papagaja koje su mu za rođendan kupili mama i tata. Čuvao je i golubove u golubarniku na krovu. I dvadesetak zlatnih ribica koje su bezbrižno pućkale mehuriće po velikom akvarijumu u holu zamka.
Zorom je princ ustajao, žurio tamo, jurio ovamo, učio, čitao, trčao i hitao nazad svojoj princezi. Jer ga je ona čekala da zajedno uživaju. – Može, Ružo, može! – govorio je princ, a bio je umoran, strašno umoran.
I jednog dana se razboleo.
(Ne brinite, ništa ozbiljno – dobio je običan grip. Ali nije mogao iz kreveta.)
– Ružo! Kh-kh! Brobudi se! – zvao je princezu, koja je baš upala u kratku jutarnju dremku. – Ružo, brzo, boraš da dahradiš životinje! Ja de bogu, bolestad sab! Pći-ha!
Princeza ga pogleda sanjivo. – Ja? – upita.
– Ti, Ružo, dema ko drugi. Pći-ha! – odgovori princ.
– Kako nema ko?
– Lepo, dema.
– Uf. Pa dobro – reče ona.
Zavrnu rukave, i ode da nahrani prinčevog jedinog i najdražeg konja, dva psa čuvara i tri čupave pudle, četiri šarena mačeta i pet afričkih papagaja, pa golubove u golubarniku i zlatne ribice u velikom akvarijumu.
– Ružo! – zvao je princ iz kreveta – Boraš da vratiš knjige u biblioteku! Brzo, bobeći će ti trabvaj! Kh-kh!
Princeza požuri, i posle mnogo vremena vrati se zadihana, i strašno ljuta zbog gužve u saobraćaju, ali ne stiže da se požali jer princ viknu: – Ružo, brzo! Čekaju te budlice da ih izvedeš u šetnju! Sipaj, bolim te, babagajima vodu! I štala bora da se očisti, a i golubardik! Pći-ha!
Kad je sve obavila, ostalo je samo da istimari konja, očešlja pudlice, promeni vodu u akvarijumu, i pohvata mačiće koji su provalili u sobu sa papagajima. Onda odjuri u piljaru da kupi celer, i princu skuva supicu.
– Hvala, Ružo! – viknu princ.
Bilo mu je bolje čim se odmorio i pojeo domaću supu. Ustade iz kreveta da nađe princezu, raspoložen za partiju Super Maria. Uđe u kuhinju, kad tamo – ona se na sto nalaktila i spava. Princ je uze u naručje i prenese u krevet. Nežno je poljubi, ona se nasmeši, pa hrknu: – Hrk!
I čvrstim snom nastavi da spava.
Autorka teksta i ilustracije: Zorana Popović
Izvor: Detinjarije.com
