U redu, malo je onih koji su roditelji i čitaju ovaj tekst, a da na njih njihovi roditelji nisu vikali. I možda smo mogli da ispadnemo bolje, ali nije baš da smo potpuno izgubljeni slučajevi.
Ali nije svako vikanje isto. Brojna istraživanja su pokazala da kontinuirane verbalne uvrede imaju isti negativan efekat kao redovne batine. Ali ono što mali broj istraživanja razjašnjava jeste šta su zapravo verbalne uvrede, a šta je vikanje na dete. Samo vikanje mnogo je manje štetno, ako nije praćeno uvredama na račun deteta. Kada verbalna disciplina pogađa srž detetovog bića, kada utiče na njegov stav o sebi samom, tu nastaje problem.
Kako da prestanete da vičete na decu?
Evo i primera. Ako vaše dete, recimo, prospe sok u vaše krilo, a vi glasno viknete: „Uh, bre!” niste vi napali dete, njegov karakter i njega lično. Male su šanse da je dete to uradilo namerno. Ali, ako viknete na dete: „Idiote jedan! U šta gledaš?! Ne mogu da verujem šta si uradio!”, to je već problem.
Ova druga reakcija je direktan napad na dete i u njegovom umu može formirati negativan stav o sebi i svojim sposobnostima, čak i ako niste ni mrvicu povisili ton dok ste govorili. Možda najkritičniji deo je kada kažete: „Na šta si mislio? Ne mogu da verujem šta si uradio?” Ovakve reči putuju direktno u dečje srce i mozak i formiraju njihov stav o sebi. A taj stav obično bude: „Ja sam glup. Ja sam nespretan. Ja sam loš.”
I nije bitno koliko ste vi divni prema svom detetu u svim drugim situacijama, koliko mu pažnje posvećujete, nećete time obrisati negativne efekte verbalnih uvreda. Dete kojem se govori da je loše i nevaljalo, zadržaće takvo mišljenje o sebi i onda kada ga mazite i tetošite.
„Život će se pobrinuti za to da im zada dovoljno prepreka i problema. Roditelji treba da budu tu kao oslonac, da teške trenutke ublaže, ne da ih stvore.”
A da stvore neke manje izazove da se do velikih popne kao po stepenicama?