10 pitanja o usvajanju dece: „Ne rastu u stomaku, nego u srcu“

O tome šta bi sve trebalo da urade građani zainteresovani za usvajanje deteta i kome da se obrate, razgovarali smo sa Vesnom Tekić, psihologom, samostalnim savetnikom Ministarstva za rad i socijalnu politiku Republike Srbije

1.  Ko je nadležan za postupak zasnivanja usvojenja deteta?

Prema Porodičnom zakonu, nadležnost ima organ starateljstva − Centar za socijalni rad, koji sprovodi zaštitu deteta. Centri za socijalni rad, u okviru poverenih poslova iz oblasti porodične zaštite, vode sve pojedinačne postupke, od utvrđivanja opšte podobnosti deteta za usvojenje kao i budućih usvojitelja (parova i pojedinaca), izbora potencijalnih usvojitelja za konkretno dete, donošenja rešenje o upućivanju deteta na period uzajamnog prilagođavanja u porodici potencijalnih usvojitelja, pa do praćenja uspešnosti prilagođavanja. Najzad, centri donose rešenje o zasnivanju usvojenja.

2. Kako se evidentiraju potencijalni usvojitelji i usvojenici?

Na nacionalnom nivou se vodi baza podataka o usvojenju – Jedinstveni lični registar usvojenja. Njega po zakonu vodi nadležno ministarstvo i brine se za ažurnost registra i dostupnost podataka o svim potencijalnim usvojiteljima za centre za socijalni rad. Ministarstvo, kao centralni organ, prema međunarodnoj Konvenciji o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, koordinira svim postupcima međunarodnih usvojenja dece iz Srbije, jer je za njih potrebna saglasnost ministra nadležnog za porodičnu zaštitu.

3. Ko sve može da usvoji dete i pod kojim uslovima?

Prema odredbama Porodičnog zakona, usvojiti dete mogu pre svega parovi, bračni ili vanbračni, jer se to smatra najboljim po dete. Samo pod izuzetnim i posebno opravdanim okolnostima, koje proističu iz procene potreba i najboljeg interesa konkretnog deteta, mališana može usvojiti i neko ko živi sam, uz prethodnu saglasnost ministra nadležnog za porodičnu zaštitu, u skladu sa članom 101 Porodičnog zakona. U Srbiji nisu po zakonu mogući gej brakovi ili registrovane zajednice, pa se kao takvi ne pojavljuju kao potencijalni usvojitelji.

Stranac može da usvoji dete u Srbiji samo pod uslovom da za tog mališana u razumnom roku (najduže godinu dana od momenta unošenja u registar) nije bilo moguće izabrati usvojitelje među domaćima državljanima i da je ministar nadležan za porodičnu zaštitu dao dozvolu u skladu sa članom 103, stav 2 Porodičnog zakona.

4. Koji su sve motivi za usvajanje dece?

U osnovi, poželjni su altruistički motivi − da usvojitelj daje negu, ljubav i brigu detetu, pomogne mu u odrastanju… Kod potencijalnih usvojitelja domaćih državljana, koji su u većini (prema podacima iz Jedinstvenog ličnog registra), to su osobe bez sopstvene dece koje žele da se ostvare kao roditelji i budu uspešni u toj ulozi, koja je visoko vrednovana u društvu. Strani usvojitelji su češće parovi koji imaju biološku ili usvojenu decu, ali hteli bi da još nekom detetu pruže porodicu. Za razliku od naših državljana, oni se češće opredeljuju za usvojenje dece sa smetnjama u razvoju ili drugim problemima. Domaći nisu spremni na to i primeri usvojenja ove dece su vrlo, vrlo retki.

5. Šta nam možete reći o usvojenicima?

Usvojenici su deca različitog uzrasta i karakteristika, za koju je tokom njihove zaštite u nadležnim centrima za socijalni rad utvrđeno da su trajno lišena roditeljskog i porodičnog staranja. Za njih je sproveden postupak utvrđivanja opšte podobnosti za usvojenje. Po zakonu, usvojenje je moguće od navršena tri meseca, do 18. godine.