5 načina na koji umanjujete sopstveni autoritet a da toga niste ni svesni

Jednom mi je u vrtić mama dovela svoju dvogodišnju devojčice sa novčićem u ruci (što ne sme da se radi jer mala deca mogu lako da progutaju novčić). Izgovor majke? „Jednostavno nisam mogla da joj ga uzmem.” Ovo je pravi primer situacije kada dete preuzme autoritet nad roditeljem.

Viđala sam ovakve stvari nebrojeno puta dok sam radila kao vaspitačica. Ne postoji univerzum u kome jedna potpuno sposobna majka ne može da uzme mali predmet iz ruku svog deteta. Međutim, nekada roditelji dozvole da deca preuzmu autoritet ne shvatajući šta u stvari rade i kakve posledice to može da ima na odnose sa detetom.

Da budem jasna, postoji razlika između ohrabrivanja samostalnosti deteta i davanja potpunog autoriteta.

Ohrabrivanje deteta na samostalnost znači pomoći mu da nauči da stvari radi samostalno i bude uspešno u tome.

Davanje autoriteta detetu nad roditeljima znači okretanje prirodnog poretka, što zapravo dovodi dete u opasnost.

Nije zdravo da deca imaju autoritet nad roditeljima, a nije ni bezbedno. Roditelji na taj način ne mogu pomoći detetu da uči. Autoritet je neophodan kako biste bili dobar učitelj, ali i dobar roditelj.

Ko je ovde glavni? 5 načina na koji umanjujete sopstveni autoritet a da toga niste ni svesni

Postoji nekoliko situacija kada roditelji nenamerno stavljaju autoritet u ruke svoje dece i tako nipodaštavaju svoj autoritet. Evo nekoliko primera:

Niste u stanju da istrajete sa disciplinovanjem. Naš neuspeh da delujemo tj. sprovedemo posledice za loše ponašanje (bilo koju kaznu kojom smo pripretili) govori detetu da nemamo dovoljno snage da uradimo ono što smo rekli.
Ne dozvoljavate detetu da plače. Deca će ispitivati granice. Reći im ‘ne’ je teško, ali vi znate šta je dobro za njih. Ispunjavanjem svake želje samo da dete ne bi plakalo, nije izgovor.
Dozvoljavate odloženu poslušnost. Odložena poslušnost ne škodi sve dok deca ne osete da je to pravo na bunt i koriste ovu taktiku sve češće.
Tolerišete lenjost. Dopuštate deci da naprave nered i onda vi čistite za njima.
Ignorišete nepoštovanje. Kada ignorišete dečje nepoštovanje, dajete im dozvolu da gaze po vašim roditeljskim pravima.

Autoritet se delom održava tako što disciplinujemo decu. To nije zabavan deo, ali je neophodan kako bismo usmeravali decu da odrastu u uspešne ljude.

Ovo su jednostavni načini da budete dosledni i ne izgubite autoritet:

Budite odgovorni zajedno sa svojim supružnikom
Vaš supružnik je vaš najbolji saveznik kada se radi o istrajnosti u disciplinovanju dece. Oboje morate da budete na istoj strani (da, ovo ume da bude teško kada je jedan od vas popustljiviji a drugi stroži!). Jedno drugog proveravajte i podržavajte da istrajete u onome što ste rekli i u primeni odgovarajućih posledica kada za tim ima potrebe.

Ne uspostavljajte previše pravila
Znam da je ovo je lakše reći nego uraditi. Često nam se čini da je, kada su deca bezobrazna, najbolje uspostaviti pravilo za svaku lošu stvar koju su uradili i odrediti kaznu za to. Problem je što se nećete setiti svih pravila i posledica, a neće ni deca! Ako vaša deca ne mogu da upamte pravila jer ih je previše, kako onda očekujete da ih poštuju? Olakšajte sebi i deci. Izaberite ono ponašanje na kom treba najviše poraditi i odredite vrlo jasne posledice za kršenje istog a, zatim, istrajte u tome. Kada se ponašanje popravi, pređite na sledeći problem.

Pokušajte da utvrdite koje to ponašanje pravi najveći problem a koje je prosto dečje i bezazleno. Na primer, kada dete odgovara starijima ili udara, to spada u kategoriju ponašanja koja zahtevaju disciplinovanje, dok na izuvanje cipela na javnom mestu i konstantno zaboravljanje da se supa jede kašikom možete zažmuriti i pripisati to uzrastu deteta. Decu uvek možete podsetiti da obuju cipele ili koriste kašiku, ali ne insistirajte na kazni svaki put kada zaborave na to.

Ne služite se praznim pretnjama

Ne govorite da ćete pobacati sve igračke sledeći put kada ih deca ne slože u kutije. Svesni ste da to nećete učiniti (nadam se da nećete jer je previše ekstremno). Umesto toga, kada primenjujete kaznu, potrudite se da je to odgovarajuća kazna u odnosu na ponašanje koje kažnjavate. Na taj način ćete održati reč.

Pustite decu da plaču
Znam da će me mnogi osuditi za ovo, ali saslušajte me. Ne dozvoliti detetu da plače nije fer prema njemu. To ga sprečava da iskusi emocije sa kojima mora da izađe na kraj. Ali, kako ovo podriva vaš roditeljski autoritet? Vrlo jednostavno. Jedini način da obezbedite da vaše dete nikada ne zaplače je ako udovoljavate svakom njegovom prohtevu. To vas čini slugom, a ne roditeljem deteta. Ono vas ima u šaci, a ne vi njega. Dete će postaviti granice. Ono će već videti koliko daleko može da ide.

Naravno da će tražiti sladoled od vas. Ali, da li će zaplakati ako ga ne dobije? Verovatno. I naravno da će biti vrlo teško gledati te krupne suzne oči i napućenu, drhtavu donju usnu. Međutim, nije zdravo za decu da sve bude po njihovom. Kao roditelj, morate prihvatiti da deca nekada moraju da otplaču kako bi naučila važne životne lekcije. Vaš posao roditelja je da ih usmeravate, a to ne možete uraditi ako su deca ta koja imaju autoritet u vašem odnosu.

Ne dozvolite odloženu poslušnost
Moj otac je govorio da je odložena poslušnost zapravo neposlušnost. Naravno da kao dete nisam volela tu rečenicu, jer je objašnjavala upravo ono što sam radila – bunila se. Nisam želela da budem kažnjena, a nisam ni želela da uradim ono što mi je rečeno. Rešenje? Odugovlačila sam da poslušam. Evo nekoliko primera odložene poslušnosti koje roditelji stalno tolerišu i prihvataju: „Čim završim igru/epizodu/poglavlje.”„Uradiću to kasnije/sutra/sledeće godine.”

Ovim rečima se namerno skreće pažnja sa činjenice da je roditelj nešto zahtevao. Prihvatljivo je ako se pita: „Mogu li da pročitam još ovo poglavlje i onda očistim sobu?” To znači da je dete prihvatilo autoritet roditelja i da je roditelj taj koji donosi krajnju odluku. Ako je, pak, dete to koje odlučuje o uslovima pod kojima će nešto uraditi, to znači da ono preuzima autoritet od roditelja. Odložena poslušnost je neposlušnost i morate je tretirati tako jer ste vi glavni – ne vaša deca.

Ne tolerišite lenjost
Ovo je prilično teško jer se nekako prosto ušunja u život. Jednog trenutka vi ste ti koji određujete obaveze, a već sledećeg trenutka hvatate sebe kako pospremate za tornadom koji je prošao kroz kuću. Već znate da je učenje dece odgovornosti vrlo važna životna veština. Da li ste razmislili da, ukoliko ne uspete da usadite deci odgovornost, u stvari kompromitujete svoj roditeljski autoritet? Vi zapravo govorite deci da mogu da naprave haos i da ćete vi za njima počistiti ili da ćete ih vi, kada zabušavaju sa domaćim zadacima, opravdati za to u školi. Ovo ih čini glavnim, a vas konstantno dostupnim i na raspolaganju.

Ako sada uložite više truda da decu naučite odgovornostima i ako budete povećavali obaveze kako oni rastu, spasićete sebe mnogo neprilika kasnije. Ne samo da će deca naučiti da se brinu sama o sebi, već će takođe naučiti da poštuju zadatke koje ste im dali. To znači – manje posla za vas! Ura!

Ne ignorišite nepoštovanje
Nije mi jasno kako roditelji ovo tolerišu. Dozvoliti deci da odgovaraju sa nepoštovanjem ili da se prema vama ponašaju drsko je jednostavno pogrešno! Ovo uključuje, ali nije ograničeno na: odgovaranje, nevaspitanost, udaranje, šutiranje, namernu neposlušnost, uvrede i ćutanje. Kada ignorišete dečje nepoštovanje prema vama, u stvari im dajete dozvolu da gaze po vašim pravima roditelja. Smatram da deca duguju poštovanje svojim roditeljima zato što je to prosto ispravno. Ipak, možete im dosta olakšati posao ako se ponašate na način koji je dostojan poštovanja.

Da li vi pravite neke od ovih grešaka?

Piše: Dawn, autor blog-a Mom but not a Mom
Izvor: Najbolja mama na svetu

Podeli tekst: