9 osnovnih veština kojima treba da naučimo decu

Deca u današnjem školskom sistemu, pouzdano tvrdim, nisu dobro pripremljena za svet sutrašnjice.

Odgajanje i obrazovanje dece u uverenju da znamo šta je najbolje za njih, kao i da znamo šta nas čeka, nije baš najpametnija ideja.

Kao neko ko je svoj poslovni put započeo u industrijskom svetu, zatim radio u novinskoj kući i na kraju stigao do ovog svakodnevno promenljivog onlajn-virtuelnog sveta, sasvim sam merodavan da znam šta vam govorim.

Na žalost, obrazovanje sam stekao u školskom sistemu koji je verovao da će svet u kome živimo ostati u suštini isti, sa manjim, kozmetičkim promenama. Mi smo bili obučeni za veštine i poslove aktuelne 80-ih. godine, nikako za sve ono što nas čeka posle 2000. godine.

I sve to nekako ima smisla, s obzirom na to da niko ne može zaista znati šta ga čeka u životu u narednih dvadeset godina. Zamislite 1980, kada su personalni računari bili novotarija, faksovi najmodernija komunikacijska tehnologija a internet postojao samo u romanima naučne fantastike pisaca poput Vilijama Gibsona.

Nismo imali pojma šta nas očekuje.

A evo u čemu je stvar: mi to i dalje ne znamo. I nikada nećemo znati. Nikada nismo bili dobri u predviđanju budućnosti, tako da naše odgajanje i obrazovanje dece u uverenju da znamo šta je najbolje za njih, kao i da znamo šta nas čeka, nije baš najpametnija ideja.

Kako onda da pripremimo našu decu za svet koji je nepredvidiv, nepoznat? Možda je najvažnije da ih od svih veština prvo naučimo da se prilagode, da se bave promenama, da se pripreme za neočekivano i budu spremni da uvek uče.

To zahteva potpuno drugačiji pristup podizanju deteta i obrazovanju uopšte. To znači da treba da ostavimo naše stare ideje pred vratima, i sve prekrojimo.

Moja božanstvena žena Eva (da, ja sam veoma srećan čovek) i ja smo među onima koji su već to uradili. Mi svoju decu učimo kod kuće, tj “deškolujemo” ih od tradicionalne škole. Učimo ih da uče sami, bez nas i našeg preslišavanja.

To je, doduše, divlji front, nepoznanica, i većina nas koji eksperimentišu sa “deškolovanjem” priznaje da nema sve odgovore, da ne postoji skup “najboljih praksi”. Ali mi takođe znamo i da učimo zajedno sa našim decom, kao i da je neznanje dobra stvar – pruža im priliku da saznaju bez oslanjanja na krute tradicionalne metode koje sigurno nisu pravo rešenje..

Predstavljam vam nekoliko bitnih veština za koje verujem da deca treba da ih znaju, i da će se tako najbolje pripremiti za bilo koju svetlu budućnost. Jer sve nabrojano se zasniva na onome što sam naučio u tri različite industrije, i što sam naučio o učenju, radu i životu u svetu koji nikada neće prestati da se menja.

1. Postavljanje pitanja

Ono što mi najviše želimo za našu decu, je da šta god treba da znaju, nauče sami. Da nauče bilo šta. Jer ako to mogu, onda ne treba da uče sve redom, i što im treba i što im ne treba, već će ono što im treba u budućnosti sa lakoćom naučiti sami. Prvi, veoma bitan korak u učenju, je znati postaviti pitanje. Srećom, klincima je ovo prirodno urođeno – na nama je samo da ih ohrabrimo. Odličan način da se to uradi je dati primer. Kada vi i vaše dete radite ili učite nešto novo, postavljajte pitanja naglas i istražujte moguće odgovore sa svojim detetom. Kada vaše dete to isto uradi i krene da postavlja pitanja, nagradite ga umesto da ga kažnjavate (možda ćete biti iznenađeni koliko odrasli obeshrabruju ispitivanje).

2. Rešavanje problema

Ako je dete sposobno da reši problem, onda ono može da uradi bilo koji posao. Novi posao može biti zastrašujuć za bilo koga od nas, ali to je zaista samo još jedan problem koji treba rešiti. Nova veština, novo okruženje, nova potreba … to su prosto sve problemi koje treba rešiti. Nemojte odmah rešiti sve probleme vaše dece – neka prvo sama probaju i neka pokušaju da nađu različita rešenja, a vi nagradite takve napore. Na kraju, vaše dete će razviti poverenje u svoje sposobnosti, a onda ne postoji ništa što ne može da uradi.

Podeli tekst:

1 2 3 4 5 Sledeća strana