Porodični život je polagan i zato nije u skladu s vremenom. Manje ili više česte zamene životnog saputnika (životne saputnice) dobri su indikatori da je tiranija trenutka prodrla i u sferu intimnosti. Klasična maksima „dok nas smrt ne rastavi“ sadrži faktički jedan sićušan sigurnosni ventil: čovek može biti slobodan i nanovo se oženiti, odnosno udati ako supružnik umre. U ranijim danima ta alternativa jeste mnogima bila jedina mogućnost. Pa ipak, brak je bio smatran nečim dugotrajnim i, to ne treba zanemariti, nečim polaganim. Indijci, koji uglavnom žive u ugovorenim brakovima i oklevaju da se razvedu, kažu to ovako: „Zapadni brakovi počinju kad je ljubav na tački ključanja, a onda se temperatura spušta sa svakom godinom koja prolazi. Naši brakovi počinju kad se jedva poznajemo, sa osećanjima na razini štednje, ali se onda lagano zagrevaju tokom godina kao i kazan ta tihoj vatri.“
„Brak je pod pritiskom tiranije trenutka, koja zahteva trenutno, instant zadovoljavanje potreba, koja mami stalno novim i napetijim trenucima, i koja dela protiv istorije, povezanosti i trajanja.“
Kao i neki roman, magistarski rad ili neka linearna serija, brak je polagan, linearan i kumulativan; on prolazi kroz različite faze od kojih se svaka temelji na prethodoj. Zajedno se ide kroz „dobre i loše dane“, oba partnera postaju vremenom stariji, razvijaju osobine koje nerviraju ono drugo, oćelave, udebljaju se ili dobiju bore, i povremeno im mora izgledati da je trava na onoj drugoj strani zelenija. Čovek nije u stanju da živi u trenutku zato što misli na onaj sledeći trenutak. Kad se prag za zamenu partnera spusti, jedna od više posledica je da čitava gomila ljudi nikada ne doživi određene faze odnosa između dvoje ljudi. Oni stalno počinju „nanovo“, s novim napadima lupanja srca i nesigurnošću (koja se može videti u razgovorima tipa „a šta si mislio/la kad si rekao/rekla da…“, pre nego što se osećaju relativno „sigurnim jedno u drugo“, kako se to kaže), vremenom dobijaju novu decu, nove stambene kredite, nove svekre i svekrve, tašte i tastove, nove odlaske u IKEA-u, nove svađe oko rutina koje će važiti za Božić i tako dalje. Posmatrano u tom svetlu, serijska monogamija je jedan od najboljih primera tendencije našeg života da na smeni hiljaduleća stoji na mestu voljno besomučnom brzinom. Čovek se svaki put vraća unazad na „start“, a sazrevanje ostaje reč nedoživljenog sadržaja.
Brak je pod pritiskom tiranije trenutka, koja zahteva trenutno, instant zadovoljavanje potreba, koja mami stalno novim i napetijim trenucima, i koja dela protiv istorije, povezanosti i trajanja. Pritisak dolazi i spolja i iznutra. I dok su razvodi jedna posledica toga, druga posledica novog radnog života je to da porodični život postaje kategorija ostatka ili neka vrsta skladišta rezervnog vremena, koja se puni ili prazni zavisno od toga kakve su druge aktivnosti. Uobičajen način da se to kaže, jeste da je „porodica postala stavka za svođenje računa“ – unutar terminologije koja je verna tendenciji da se tržišnoekonomski način razmišljanja primeni svuda, pa i onde gde on u stvari i ne pripada. Pošto je porodica „ispražnjena od funkcija“ (žalopojka sociologa tokom najmanje 30 godina), sve je teže unutar tog novog načina razmišljanja videti šta da se učini s njom. Jedna od glavnih aktivnosti mnogih roditelja je, što se i moglo očekivati, organizacija vremenske stiske: Ti danas voziš X na čas violine, a ja uzimam Y iz vrtića. Ako ti za vikend povedeš oboje u vikendicu tako da ja mogu da radim, ja ću ih odvesti kod mojih roditelja sledeće nedelje. Možeš li ti večeras da ostaneš kod kuće, da ja mogu da odem na sastanak? Ako bih ja sutra mogla da odem rano na posao, da li bi ti to mogao da uradiš prekosutra? Time porodični život biva tejloriziran – on dobija karakter proizvodne trake – dok radni život paralelno postaje fleksibilniji i bogatiji izazovima raznih vrsta.
„Porodični život postaje kategorija ostatka ili neka vrsta skladišta rezervnog vremena, koja se puni ili prazni zavisno od toga kakve su druge aktivnosti. Uobičajen način da se to kaže, jeste da je „porodica postala stavka za svođenje računa““
Ta vrsta pregovora se može obavljati na uzorno demokratske načine (što je ipak napredak u odnosu na čistu konkurenciju – prelazi se iz oštre borbe na tržištu u kompromise politike, da tako kažem), ali nije lako uneti neki dublji smisao u jednu zajednicu u kojoj je saldiranje svakodnevnog vremenskog budžeta postalo jedan od glavnih sastojaka. Valjda ne postoji ni jedna socijalna arena u kojoj su duge perspektive i polagano vreme važniji nego što je to u porodičnom životu, i on zato i jeste izložen velikom pritisku spolja u našem vremenu. To znaju mnogi poslodavci u okvirima naše privrede. Zato više vole da zapošljavaju ljude bez porodičnih obaveza, koji su spremni da rade manje-više dan i noć ako se to zatraži od njih. Možda će im dati i mobilni telefon sa plaćenom pretplatom i neograničenom potrošnjom impulsa, tako da mogu da ih pozovu u osam ujutro u nedelju da bi im rekli da se bace na posao.
