Deca toliko vole da se pohvale, pogotovu kada nešto nacrtaju, naprave, imaju postignuće za koje žele priznanje.
Puni ponosa donose svoj rad učiteljici u vrtiću, roditeljima i oni im odmah kažu: Bravo, kako si to sjajno uradio! Svaka čast!”
Učiteljica u Montesori vrtiću Aleksandra Grej, na svom profilu, objašnjava, kako ona to baš nikad ne radi i da šta više, izbegava. U ovom popularnom načinu vaspitanja dece, kaže da se takve isprazne pohvale, koja su jako često trošene, na razne načine tumačene, do granice da više ni ne nose bilo kakvo značenje, preskaču, jer prosto decu ostavljaju vrlo indiferentnom. Umesto ovih praznih fraza, koristi se konstruktivna pohvala koje se fokusira na konkretan trud, zalaganje, detalje, postavljanje pitanja.
Ukoliko dete donese tek nacrtan crtež, učiteljica će pohvaliti koliko je vremena i truda uložio mališan, pitati kako se oseća sada? Kada dete poraste, možda će komentarisati koliko je bilo teško nacrtati jer se boja razlivala..
Na ovaj način deca počinju da se samosagledavaju i osećaju ponos, umesto da stalno traže potvrdu od strane odraslih. Kada usvoje ovu vrstu komunikacije, radiće ono što zaista žele da rade, ne nešto za šta će ih sigurno hvaliti, neće im biti potrebno spoljašnja validacija sopstvenih kvaliteta.
Izvor: Novosti
