Kao roditelji uvek stojimo iza svog deteta. I doslovno i figurativno. To nam je potreba, a i obaveza. Od trenutka kada načini prve korake, pa se nalazimo iza detetovih leđa da pridržimo ako padne, preko raznih izazova koje donosi odrastanje tokom kojih se nalazimo uz dete da bismo ga ili je izveli na pravi put.
Istina, i kod ove, kao i kod drugih, posebno društvenih pojava i situacija, može biti sporenja šta je ispravno a šta ne, zavisno od ličnog doživljaja i usvojenih standarda. Ipak, neki etički i društveni kodeksi i dalje postoje, mada savremeni način života i okolnosti svakodnevice nastoje da mnoge opšteprihvaćene norme postepeno modifikuju i liberalizuju.
Stajati iza dece, u praksi, znači pružiti im ljubav kroz pažnju i vreme koje im se posvećuje.
Znači i pružiti podršku koja stvara osećaj sigurnosti, tako da deca u nama, kao roditeljima, prepoznaju osobe u koje mogu imati poverenje. Poverenje koje neće biti zloupotrebljeno i ono koje nudi otvoreni poziv na razgovor bez obzira na prirodu situacije o kojoj se radi u tom trenutku.
Istovremeno, stajati iza deteta podrazumeva i obavezu prenošenja vrednosti, usmeravanja, upućivanja na društveno pozitivno, pa i korisno ponašanje. To je od suštinske važnosti u procesu socijalizacije, za formiranje ličnosti koja će da funkcioniše u društvenim kontekstima i ostvaruje socijalne interakcije.
Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja: Granice kojima se treba baviti
U tom procesu najjednostavniji, ali u pogledu posledica najizazovniji, može biti pristup koji podrazumeva da se ide linijom manjeg otpora. Ipak, roditelji neretko biraju upravo takav pristup, bilo zbog nedovoljno razvijenog shvatanja o neophodnosti posvećivanja veće pažnje, bilo iz pogrešnog ubeđenja da time čine korist detetu.
U praksi situacija se ubrzo pokaže suprotnom od očekivane. Detetu se šalje signal da granice ili ne postoje ili da su jako fleksibilne, a da je odgovornost apstraktan pojam. Pa tako, često imamo slučajeve u kojima roditelji opravdavaju detetovo delovanje bez obzira na posledice koje ono ima po druge.
Slučaj iz svakodnevice: Devojčica je bila žrtva verbalnog vršnjačkog nasilja putem jedne društvene mreže. Neprimerene komentare i uvrede upućivala joj je drugarica iz odeljenja. Od strane roditelja žrtve i pedagoško-psihološke službe u školi koju pohađaju devojčice preduzeti su svi koraci predviđeni procedurom. Na sastanku, majka devojčice koja je ispoljavala verbalnu agresiju oštro je demantovala da je njena kćerka uradila ono za šta je terete. Iako je bila suočena sa neoborivim dokazima, izjavila je: ‘Ona kaže da nije to uradila i ja joj verujem!’
Decu treba da učimo da znak pažnje ne treba da bira dan, a poštovanje ni datum ni rod
Opisana situacija, koja je prikaz sve učestalijeg pristupa u ovakvim i sličnim prilikama, pali alarm. Stajati iza deteta je negde u procesu vaspitavanja pogrešno shvaćeno.
Stajati iza deteta ne znači bezuslovno poverenje. Upravo suprotno. Doza sumnje vodi ka sagledavanju realne slike koja, samo kao takva, može dovesti do izgradnje punog poverenja.
Stajati iza deteta znači i naučiti ga, a ne opravdavati sve što učini makar bilo i pogrešno.
Stajati iza deteta znači predočiti mu granice, a ne puštati mu činjenje na volju uz ubeđenje da njegovo ili njeno ponašanje treba svi da tolerišu.
Stajati iza deteta znači odbraniti ga i naučiti da se brani kada je ugroženo, ali neizostavno naučiti nju ili njega da nikada ne ugrožava druge.
Suština koja često izmiče je da stajati iza dece znači podržati ih u dobrim namerama i delovanjima, ali i ne opravdavati loše jer iz toga proizilaze negativne posledice i po druge, kao i po njih same.
