Rađanjem dece ljubav se ne deli, nego umnožava – to je ono što često možemo čuti i što bi jedino i trebalo biti prihvatljivo.
Ipak, tradicionalni obrasci ponašanja, pa i u odnosu roditelji – deca, i dalje su manje ili više prisutni. Tradicija ima svoju vrednost i ne treba je se lako odricati tamo gde je vreme pokazalo opravdanost stavova. Ipak, nasleđene obrasce ne bi trebalo nekritički i po automatizmu prihvatati, jer uviđamo da su mnoge patrijarhalne postavke bile i te kako nepravedne prema jednom rodu.
Danas se o rodnoj ravnopravnosti govori više nego ikada. Neki prihvataju da je potrebno ispravljati uočene nepravde, neki su delimično saglasni sa stavovima na kojima se temelji rodna ravnopravnost, dok ima i onih koji ne smatraju potrebnim odustati od pratrijarhalnog modela odnosa.,
Jedno od pitanja koje obično najviše intrigira je pitanje nasledstva!
Prema tradicionalnom, opšteprihvaćenom modelu, imovinu nasleđuju uglavnom muški potomci. Zaostavština beskompromisnog patrijarhata po ovom pitanju je među najnepopustljivijima. Zato je taj model uveliko prisutan i danas. Uostalom, kao i podrazumevani imperativ da se rodi „naslednik“. Nadalje, u tom kontekstu se, u porodicama koje imaju jednu ili više kćerki i jednog sina, neretko kaže da je sin „jedinac“. Sve ovo su teme o kojima se zasebno može mnogo govoriti, a koje su međusobno, uzročno – posledično, duboko isprepletane.
Ovakva ukorenjena postavka stvari jasno pravi podelu među decom, i to po rodnoj osnovi.
Pred zakonom pravo nasleđa imaju sva deca ostavioca ili ostaviteljke. U praksi, pak, shodno običajnom pravu, u mnogim slučajevima podrazumevano je da se sestre odreknu svog dela nasledstva u korist braće. Ukoliko to ne učine, u nemalom broju slučajeva mete su kritika i osude od strane porodice, ali i okoline.
„Nikog prvi/a ne diraj, ali ako te neko dira, uzvrati“ – Da li je odgovor na nasilje takođe nasilje?
Polazivši od tih pozicija, žene se neretko odluče na odricanje od prava da uzmu svoj deo nasledstva i time udahnjuju dodatnu snagu ovakvim odnosima.
Tome su mnogi od nas imali priliku da svedoče makar kroz tuđa iskustva.
Primer iz svakodnevice: Žena je odrasla u porodici sa tri brata. Materijalno bogatstvo porodice merilo se njivama, pašnjacima, kućama. Roditelji su podrazumevali da nakon njihove smrti imovina treba da pripadne sinovima. Prilikom prve podele imovine, sestra se, kako se od nje i očekivalo, odrekla svog dela u korist braće. Iako oni sa svojim porodicama nisu oskudevali, a ona sa svojom jedva preživljavala, braća nisu našla za shodno da joj iole olakšaju. Iz tog razloga, pri narednoj podeli, ona je odlučila da uzme svoj deo. Braća su prestala da komuniciraju sa njom.
Ovaj obrazac koji se generacijama prenosi, iako dominantno prisutan i dalje, ipak, počinje postepeno i češće nego ranije da se opravdano zaobilazi. To se dešava pod uticajem promene društvenih okolnosti, ali i zbog jačanja svesti da žene nisu manje vredne ni po pitanju nasleđivanja.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Tako danas imamo, u odnosu na ranije, više zastupljene slučajeve u kojima se roditelji tokom života pobrinu da stečenu imovinu naslede i kćerke i sinovi. Takođe, sve je prisutniji rezon da sestre ne treba da se odriču imovine u korist braće.
Kod zagovornika poštovanja isključivo patrijarhalnog modela, koji drže do stava da imovinu treba da nasleđuju samo muška deca, kao obrazloženje najčešće se može čuti razlog da imovina treba da ostane u porodici i pod istim prezimenom za naredne generacije.
Pritom, potpuno se prenebregava činjenica da je i kćerka porodica, kao i njena deca.
Zanemaruje se i opšteprisutna pojava da imovina bude rasprodata od strane naslednika, te tako ne ostaje ni pod prezimenom ni u porodici.
Takođe, imovina, ma kolika bila, dobija na važnosti zbog materijalne sigurnosti, a na to sva deca imaju jednako pravo.
Nejednako postupanje prema deci ne samo da je nepravedno, već narušava sklad porodičnih odnosa.
Čini se da je izbor između nametnutog kalupa rezonovanja, sa jedne i odnosa, te uzajamnog poštovanja među članovima i članicama porodice, sa druge strane – veoma lak. Potrebno je samo realno sagledavanje, a ne automatska i nekritička primena preuzetih obrazaca.
Kroz način postupanja i po ovom pitanju svojoj deci šaljemo poruku o našem odnosu prema njima – da li je to odnos jednake i uzajamne podrške ili selektivnog prepuštanja životnim okolnostima. I sve to samo zato što jesu ili nisu „odgovarajućeg“ roda.
