Razvoj tehnologije, sveprisutnost interneta i popularizacija društvenih mreža promenile su umnogome svakodnevni način funkcionisanja, ali i poimanja i kreiranja društvene stvarnosti.
Krajem prošle godine broj korisnika interneta na globalnom nivou dostigao je šest milijardi (podaci Međunarodne telekomunikacijske unije), a oko pet milijardi ljudi (izveštaj „We are social“ za 2024. godinu) koristi društvene mreže.
Kontakti sa osobama koje su fizički udaljene, poslovne prilike, kupovina, ponude – obično se pominju kao glavni motivi posete mrežama.
Ipak, ono što se retko eksplicitno navodi, a što po reakcijama na određene sadržaje evidentno drži pažnju, je prilika za gledanje kroz ključaonicu.
Sa jedne strane tu su osobe kojima prija interesovanje javnosti i ne libe se da iznesu svoj život na tacni kako bi se ta zainteresovanost održavala ili rasla. To neretko prati i materijalna korist koja dolazi, ne samo kroz direktnu zaradu koja zavisi od broja pregleda, nego i kroz sponzorisane objave, poklone itd. Naše podneblje nije izuzetak u ovoj savremenoj industriji koja ne zahteva formalno zaposlenje i radno vreme, a uz popularnost donosi i materijalne benefite.
Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja: Stajati iza deteta ne znači opravdavati sve postupke
Sa druge strane, broj pratilaca i pratiteljki profila sa pomenutim sadržajem svedoči o izuzetno velikom broju ljudi koji vole zaviriti u tuđi život, pa i komentarisati ga bez ustezanja i često nebiranim rečima. Osećaj zadrške, koji je obično prisutan pri kontaktu „oči u oči“, ovde nestaje skrivajući se, uglavnom, iza anonimnosti koju omogućavaju društvene mreže. U takvom virtuelnom ambijentu komunikacija često ne sadrži elementarnu dozu kuture i pristojnosti, pa su prisutni i slučajevi verbalnog nasilja. Odrasli pojedinci koji se tome izlažu svesno biraju ugrožavanje privatnosti i ličnog mira zarad određene koristi.
Međutim, šta je sa decom koja roditeljskom nepažnjom ili, čak, roditeljskom željom i namerom upadnu na to polje na kojem vrebaju nevidljive opasnosti?
Nekada, nedovoljnom uključenošću ili preteranom popustljivošću, roditelji nesvesno olakšaju detetov put ka izborima koje ni sami ne smatraju valjanim. Tako možemo naići na profile dece i ispod 10 godina starosti sa sadržajima ispunjenim oponašanjem njihovih uzora iz sveta influensinga.
Ipak, neretko svedočimo i postojanju profila sa desetinama i stotinama hiljada pratilaca na kojima odrasle osobe kreiraju sadržaj i drže pažnju kroz kontinuirano uključivanje svoje dece.
Koliko je to ispravno? U nameri da se odgovori na ovo pitanje fokus se mora držati na aspektu etike i bezbednosti.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Roditelji su, i pred zakonom, odgovorni za dete do 18. godine njegovog ili njenog života. To podrazumeva brigu o detetu, obezbeđivanje uslova za normalan život, ali i vaspitanje i prenošenje moralnih kodeksa. Pritom, svako ophođenje koje bi moglo imati štetne posledice ne spada u podrazumevani deo roditeljskih prava, ni zakonski ni moralno.
Opasnosti od prikazivanja dece na internetu su brojne – izloženost predatorima, cyberbullying (digitalno nasilje)… S obzirom na to, roditelji bi trebalo da ih štite od ovakvih izazova, ne da ih izlažu istim.
Pored ovoga, javlja se i legitimno pitanje – da li će ovaj vid predstavljanja biti prihvatljiv deci kada odrastu?
Deca u bliskim ljudima vide modele koje oponašaju. Percepcija društvenih zbivanja dominantno je oblikovana predstavom dobijenom od strane roditelja. Međutim, sa periodom adolescencije dolazi do razvoja kritičkog pogleda na dešavanja i odnose, te sazrevanja vlastite svesti i percepcije stvarnosti. Iz tog razloga, današnje dete kada odraste, suočavanje sa činjenicom da je učestvovalo u predstavi za stotine hiljada ljudi bez jasne ideje o tome, moglo bi doživeti kao svojevrsnu manipulaciju od strane roditelja. Navedeno može izazvati i osećaj nezadovoljstva, stid, a sve zbog odluka koje su nametnute i zbog uskraćenog prava na izbor.
Roditeljska obaveza je zaštita dece, osposobljavanje za kvalitetan život u društvenoj zajednici i stvaranje preduslova za razvoj zadovoljne ličnosti. Upravo zato, pri donošenju odluka koje se direktno tiču dece, njihov interes morao bi biti iznad potrebe za pažnjom, popularnošću ili materijalnom koristi.
