Piše: Zoran Milivojević
Iskrenost, neisitina, laž, prećutkivanje, obmanjivanje
U odnosu roditelja i deteta veoma je važno da dete bude otvoreno, iskreno prema roditelju. Ako dete nije iskreno, roditelj ne zna kako ono razmišlja, tako da u situacijama kada dete greši ne može da popravi način na koji dete rezonuje. A laž je nešto što se normalno pojavljuje u detetovom razvoju. Mala deca počinju da lažu onda kada se plaše da će istina izazvati neprijatnu posledicu. Izmišljaju laži da bi izbegli tu posledicu.
Roditelj treba da zna šta je laž, a šta su drugi oblici neistine. Moguće je da neko govori neistinu iako ne laže. Na primer, osoba je od nekoga čula pogrešan podatak kao istinit, i prenosi ga dalje bez saznanja da je taj podatak neisitinit. Iako govori neistinu, ona ne laže. Neko laže samo onda kada tačno zna šta je istina, ali namerno priča neku drugu priču kako bi istinu prikrio od drugoga. Prećutkivanje je oblik neiskrenosti koji je takođe svestan i nameran, ali nije laž. I laganje i prećutkivanje spadaju u obmanjivanje. Prećutkivanje se smatra manjim grehom od laganja: „Pa šta hoćeš, nisam te slagao!“ Zato zabrana da se laže ne „pokriva“ prećutkivanje. To je i razlog što će dete lakše da se odluči da nešto prećuti nego da slaže. Ako roditelj posumnja da dete prećutkuje, treba da mu postavi direktno pitanje. Tada dete može pokušati da izbegne jasan odgovor, što dodatno povećava sumnju. Kada roditelj inisistira na odgovoru, dete ima izbor – ili da kaže istinu ili da laže.
Zašto ljudi lažu? Ljudi lažu u onim situacijama kada veruju da bi istina izazvala neki negativan rezultat ili da ne bi donela željeni rezultat. Dakle, cilj laganja je da se izbegne nešto negativno ili da se ostvari nešto pozitivno. I zato, kada neko laže, moramo se zapitati zašto to čini – u čemu je njegova dobit.
Upravo se u odnosu na stvarnu ili simboličnu dobit razlikuju različiti načini laganja. Prve dečje laži imaju za cilj da se izbegne neka negativna posledica. Ali dete može nastaviti da laže i onda kada nema nikakve negativne posledice, već kada je njegova „dobit“ samo u tome da nekoga prevari. Ovakva dobit nije nešto konkretno, već stav da je dete koje je uspelo nekoga da prevari, pametnije od osobe koja je nasela na njegovu laž. Dakle, lažljivac je pobednik, a slagani je gubitnik. Ovakve laži nazivamo lažima iz osećanja superiornosti, nadmoći. Nekada mogu postati detetova navika, jer ono nema drugi način da se oseti uspešnim i vrednim.
Statusne laži
Treća vrsta laganja je kada dete počinje da laže, tako da stvara sliku da je ono bolje od druge dece ili da je isto takvo kao što su i ona. Ono što je zajedničko ovim lažima je da dete pokušava da impresionira druge, da u njihovim očima postigne određeni status – odakle i ime „statusna laž“. Što se dete više oseća manje vrednim od svojih vršnjaka, to će više lagati, na ovaj način podižući svoju vrednost, sve do trenutka kada mu to postane navika. To izgleda ovako – o čemu god se progovori, ona to već znaju, to su radila, to imaju. Kad drugo dete kaže da je dobilo od roditelja neku igračku, to dete odmah kaže da je ima i ono. Kad neko drugo dete kaže da će ga njegovi roditelji voditi u bioskop, ono odmah mora da kaže da i njega baš isto vode tog dana, samo u drugo vreme.
Razlog za ove laži je u tome što se dete stalno upoređuje sa drugima i što se oseća kao manje vredno, kao gubitnik u onim situacijama kada su drugi „bolji“ od njega. A kako je nemoguće da izjednači svoj status u stvarnosti, tada počinje da laže kako bi izbeglo poziciju manje vrednog.
