Postoje i neke podvrste statusnog laganja. Jedna od njih je pokušaj fasciniranja. To su deca koja smatraju da vrede samo onda kada su bolja od drugih i onda pričaju priče u kojima su ona i njihovi roditelji veoma uspešni, bogati i slično. Ova deca veruju da moraju da budu bolja od svih – najbolja, da bi nešto vredela. Svoju zavist prema drugima pokušavaju da pretvore u zavist drugih prema njima. Ovakve laži se lako prepoznaju, jer na kraju postaju fantastične, kao nekakve karikature.
Druga podvrsta statusnih laži su one u kojima dete koje laže traži prihvatanje na način da ga drugi sažaljevaju, da kod njih izazove samilost. To su situacije u kojima se dete žali da neku okolnost, na svoje roditelje, kada priča priču u kojoj je ono žrtva koja zahteva prihvatanje i ljubav. To mogu biti priče o tome kako ga stalno maltretiraju kod kuće, kako se roditelji uskoro sele u inostranstvo, a njega ostavljaju, kako je usvojeno, itd…
Razlog za ovakve statusne laži je u tome što dete ne razlikuje pravila koja vladaju u porodici od onih pravila koja vladaju među ljudima koji nisu bliski, a koje nazivamo „javnost“. Reč je o prihvatanju. U porodici je normalno da je dete prihvaćeno, ali kada izađe na ulicu, dete vidi da ga razni ljudi koje ne poznaje – ne prihvataju, da u odnosu prema njemu imaju distancu. I tada dete razmišlja koristeći onu logiku koju je naučilo kod kuće – ako sam dobar, oni me prihvataju, a ako nisam dobar, oni me ne prihvataju. Dakle, dete misli da je to što ga u grupi dece ne prihvataju svi dokaz da ono nije dovoljno vredno da bi bilo prihvaćeno. I zato dete koje statusno laže, koristi laž kao način da izađe iz „nižeg statusa“ i da se izjednači sa drugima ili da bude bolje od njih.
Roditelji često nisu svesni da se dete različito ponaša kada su oni prisutni i kada je ono u društvu vršnjaka. Kako je statusno laganje povezano sa vršnjacima i ljudima sa kojima dete nije blisko, roditelji ne moraju znati da dete hronično laže na ovaj način. Zbog toga treba da vrlo ozbiljno prime svako upozorenje koje ukazuje na to da bi dete moglo ovako da se ponaša.
U slučaju da dete statusno laže, roditelj ne treba da to shvati kao bezobrazluk i nevaspitanje, već da razume dublju logiku i psihološku dobit koju dete pokušava da ostvari na ovaj način. Zato zabrana i kazna nisu dovoljni. Roditelji treba da objasne detetu da ono ne vredi manje ako neko drugi ima nešto što on nema, da ono u javnosti ne mora biti prihvaćeno od svih, kao i da ne mora uvek takmičiti se sa drugima i biti najbolje, odnosno „pobediti“. Kada dete prihvati sebe i počne da razlikuje osećanje lične vrednosti od prihvaćenosti od strane drugih, tada će prestati i emocionalni razlozi za ovim oblikom laganja.
