Piše: Tamara Bogunović
Batalila sam sve priručnike koji govore kako bi trebalo da čuvate decu. Znate kako se brine o deci? Onako kako osećate!
Nalazim se ispred sestrinog stana. Porodila se pre tri dana. Došla sam da ih vidim i imam ogromnu tremu. Udahnula sam duboko par puta i pozvonila. Otvara mi iste sekunde u ruci držeći Ognjena. Tako ležerna, opuštena, ozarena, kao da joj je ovo već treće dete. A prvo joj je.
S osmehom na licu, odmah tu na pragu stana, stavlja mi u naručje tu malu trodnevnu veknu hleba i to bez trunke nepoverenja hoću li se snaći. A ja se skamanila, ni korak napred ni korak nazad. Vilica mi se ukočila i kiselim osmehom kroz zube mrmljam nerazgovetno: „Oh, pa on je tako meden“, a kroz glavu mi prolaze pitanja: „Da li ga držim pravilno?“, „Da li sam ga previše stegla?“, „A glavica?“ i niz drugih koje je moja sestra oštro prekinula recima:
– Tamara, još koliko planiraš da stojiš tu na pragu? Ajde uđi…
Držim u ruci biće od tri kilograma i šeststo grama čiste i bezgrešne duše i najlepših okica koje sam ikada videla do tad. U trenutku me je oblio znoj i preplavio neki čudan strah. Postala sam svesna da je ovo najlepša stvar koja mi se dogodila u životu, osećaj za koji reči ne postoje. Shvatam da preda mnom stoji jedan sasvim nov period života i kolika je odgovornost na mojim leđima, jer ja sam njegova tetka. A svi već znamo da tetke imaju najvažniju, ali i najtežu, ulogu u životu osobe pred kojom predstoji dugo putovanje.
Grčevito se osmehujem, dok iz mene kulja bezuslovna ljubav enormnih razmera. Svi prisutni su to imali prilike da vide. Lagala bih kada bih rekla da tog dana nisam bila najponosnija na svetu. Suludo, ali sigurna sam da sam čak i porasla dva centimetra, ma i više. Dotakla sam nebo. Ma uotalom, sve tetke dobro znaju taj osećaj, zar ne?
Prve dve godine je samo plakao, jeo, smejao se i gledao ljude ogromnim plavim očima u kojima se ogledao čitav moj svet. Kada bih njega ugledala svaka nedoumica bi dobila tačan i jasan prikaz. Tačno sam znala šta želim od života, kojim putem da idem i kako da se ophodim prema okolini. Od tog momenta znala sam samo za ljubav i davanje. Sve mi je izgledalo lako dohvatljivo i nemoguće nije postojalo. On je bi moj verar u leđa, snaga koju treba svaki čovek.
Prvi koraci, prvi zub, prvi odlazak doktoru, sve me to činilo boljom svakog dana i zrelijom za prihvatanje sudbine. Problemi više nisu postojali, samo izazovi i prepreke koje bismo zajedno preskakali.
Marina me je zamolila da dođem kod njih i pričuvam Ognjena dok se oni ne vrate što bi moglo biti i u ranim jutarnjim časovima. Ma nikakav problem, pa to je bar lako. Stavim bebu da spava i ja u dnevnoj sobi gledam TV, baš kao u nekim američkim filmovima. Ali ne.
