Kako nije hteo da se uspava i nakon tri otpevane uspavanke, koje sam inače sama smislila, jer, sram me bilo, nisam naučila dečije pesmice, batalila sam sve priručnike koji govore kako bi trebalo da čuvate decu. Znate kako se brine o deci? Onako kako osećate! Ja sam osetila da je idealan trenutak da legnem pored njega u veliki krevet, da ga zagrlim i da mu pričam iskrenu priču o životu i o tome koliko mi on znači, o tome kako zbog njega još više volim sebe, ali i sve ljude. Da mu ispričam kako ne postoji veča radost nego držati njega u naručju i videti njegov osmeh. I znate šta? Zaspao je, kao malo jagnje. Zaspao bez suza, sa smeškom i držeći šakom moj kažiprst koji je lagano puštao kako je tonuo u san. Ovaj osećaj je moje bogatstvo!
Uspavljujući njega uspavala sam se i ja. Njegovo disanje i ritam malenog srca dugo mi je odjekivalo u ušima. Spavam, a budna sam, i jedino me brinu dve stvari, da li diše i da li mu srce kuca. Nikada pre ovu vrstu brige nisam osetila. Nikada pre nisam manje sati, a lepše spavala. Nikada pre nisam volela bezuslovno, bez povoda, bez objašnjenja. On nije umeo da govori, a pružio mi je ljubav, pružio mi je svemir…
Nema stvari koju zbog njega ne bih mogla napraviti, nema slađe muke nego poslednjim atomima snage se igrati s njim dok oboje ne padnemo u krevet od iscrpljenosti. Bilo mi je dovoljno samo da posmatram njega kako bezbrižno spava.
Prva izgovorena reč mu je bila „kamion“. Opsednut je kamionima. A ostalih reči se sećam kroz maglu. Pamtim kako je nešto gakao i trudio se, oh da, vraški se trudio da kaže i više nego što ume, da uradi i bolje nego što može. Svakim danom je napredovao i pomerao granice, ali zar to ne radimo svi i sad?
A znate li kako je sada nakon četiri godine odrastanja, mog i njegovog?
