Sada smo drugari, najbolji drugari. Sada se volimo od puževe kućice pa do neba, i nazad.
Sada se vozimo kroz grad i učimo sve o Beogradu. Učimo zašto se nebo i zemlja spajaju i zašto nas „džonovska olovka“ na Novom mostu prati.
Učimo zašto je važno vezati pojas, sedeti pravo u kolima i ostati budan u toku vožnje.
Sada znamo tačno šta želimo, koju hranu da jedemo, kojom ulicom da prođemo i u kom parku da izgubimo sat i zaboravimo na vreme.
Sada znamo da glumimo da ne čujemo kada nas roditelji zovu, a znamo i da slažemo zašto smo se zadržali duže u parku.
Sada živimo u zemlji Nedođiji i ne želimo da odrastemo, ni on, ni ja, a to najbolje dokazuje kada pojedemo po dva sladoleda i musavi odgovaramo jedno drugo od još jednog čokoladnog greha na štapiću. Čak imamo i onu malu belu laž (boleće nas stomak ako preteramo), mada u našem slučaju ovo možda i nije laž.
Ponekad operemo trenerku na česmi u parku i kada dođemo kod roditelja pravimo se da fleku nismo ni primerili.
Sada imamo po jednog izmišljenog prijatelja i briga nas što niko ne veruje da on postoji. Mi verujemo u čuda. Mi stvaramo magiju.
Sada naručimo u restoranu „bažgete“ i zajedno se smejemo sve dok ne naučimo kako se ispravno kaže ta reč, a ako ne naučimo danas, sutra ćemo.
Sada znamo da krišom pojedemo dva reda čokolade više. Jedan je život.
Znamo da potrošimo poslednji dinar na gumene dinosauruse koji niti su lepi, niti korisni, ali to je njegov svet, to je je njegova želja i ko sam ja da mu nešto branim.
Sada se i glupiramo malo više nego što je to dozvoljeno i preporučeno, ali znate kako kažu, JEDNA JE TETKA i sa njom je sve dozvoljeno.
Izvor: Blic žena
