Istaknuti član srpske Mense, koautor programa “NTC sistem učenja”, osnivač Mensa World Photo Cup-a, jedan od najinteligentnijih ljudi na planeti, ali za nas, pre svega toga, neko ko se opredelio da svoju karijeru posveti razmrdavanju vijuga i treniranju malih sivih ćelija naše dece. Jasno je da govorimo o Urošu Petroviću, dečjem piscu kojeg rado čitaju i odrasli i čoveku za kojeg su učenje i igra dve strane jedne iste medalje.
Kako učitelji prihvataju nove sisteme učenja, kako da prepoznamo darovito dete, i, još važnije, kako da ga usmerimo i izbegnemo greške u vaspitanju, otkrio je Uroš Petrović za čitaoce Zelene učionice.
Z.U: Na Zelenoj učionici je dovoljno da pomenemo Uroša Petrovića u naslovu teksta, pa da poseta odmah skoči. To nas raduje, znamo da su naši posetioci savesni roditelji, vaspitači i učitelji koji svakom Vašem savetu posvećuju mnogo pažnje. Ono što je večita tema jeste razvoj inteligencije kod dece. S tim u vezi ste, u saradnji s gospodinom Rajovićem i razvili NTC sistem učenja, kako biste svima koji učestvuju u odrastanju dece pomogli da iskoriste pun potencijal svakog deteta. Možete li nam reći kako ste došli na ideju da kreirate NTC sistem i šta on tačno podrazumeva?
U.P: S Rankom Rajovićem sam se upoznao u Mensi. Prepoznali smo veliki disparitet u mogućnostima i postignućima dece, svako iz svog ugla. Želeći da makar malo doprinesemo obrazovanju kako bi se taj jaz ublažio, stidljivo smo predložili neka rešenja. Već prvi rezultati su bili vidljivi, gotovo burni. Tako je počelo. Danas naš NTC program objedinjuje ideje i iskustva ne samo nas dvojice, već mnogih sjajnih vaspitača, učitelja, lekara, pedagoga, defektologa i drugih saradnika širom regiona i Evrope. NTC je, dakle, složene, veoma raznolike strukture, ali je cilj samo jedan i jednostavan – uspešno, srećno dete.
Z.U: Održali ste veliki broj seminara i predavanja, posetili mnogo škola. Kakav je vaš generalni utisak kada je u pitanju naš obrazovni sistem? Koliko su učitelji spremni za promene i slušaju li vaše savete?
U.P: Nadam se da će naš obrazovni sistem do kraja decenije postati vrlo dobar. Odgovor na drugo pitanje je malo kompleksniji – većina učitelja voli svoj posao i spremna je za nove pristupe, ako smatraju da bi to doprinelo njihovim, posredno i dečijim, postignućima. Ali ne postoji srećna zemlja bez srećne dece, a ona ne postoje bez srećnih učitelja i vaspitača. U ranom dobu, utisci su najupečatljiviji – i naoko usputni doživljaji za dete mogu predstavljati presudan podstrek za budućnost. I obratno. Zato uopšte nije svejedno kom vaspitaču ili učitelju poveravate radoznali um svoga deteta – ne radi se tu samo o njegovom okruženju u toku nekoliko meseci ili godina, već o njegovom stavu prema različitim segmentima društvenog života tokom čitavog života.
Uopšte nije svejedno kom vaspitaču ili učitelju poveravate radoznali um svoga deteta – ne radi se tu samo o njegovom okruženju u toku nekoliko meseci ili godina, već o njegovom stavu prema različitim segmentima društvenog života tokom čitavog života.
Iako mi se za ponavljanje jednog vapaja izlizalo i grlo i tastatura, neću propustiti priliku da veliku vidljivost vašeg sajta iskoristim za krucijalno važnu poruku, u kojoj je sadržan odgovor na prethodna dva, ali i mnoga druga pitanja: Uvažavajte i podržavajte vaspitače i učitelje, oni utiru najvažnije staze (Ako se iko upravo zapitao koje su to staze i kakve mogu biti, neću mu tu misaonu avanturu ometati dodatnim informacijama, osim što ću naglasiti da svi njima prolazimo).
