Autor: Katarina Đorđević
Veličku Matiću (57) tri datuma podjednako su u srcu – dani kada su rođene njegove kćerke Jovana i Miljana i 26. novembar 2014. godine, kada su dvoipogodišnje bliznakinje Angelina i Anđela stigle na spisak stanara njegove porodične kuće u Boljevcima, selu nadomak Beograda. Kada su Veličko i njegova supruga Ružica podneli zahtev za starateljstvo, nadali su se da će im u dom doći slatka plava devojčica, kao sa novogodišnje čestitke. Umesto nje, u kuću Matića stigle su crnokose i crnooke bliznakinje iz Doma za decu bez roditelja u Zvečanskoj ulici. Ružicu su istog dana počele da zovu „mama”, a oslovljavanje Velička sa „čika” devojčice su poslale u zaborav posle samo nedelju dana provedenih u ovoj toploj porodici.
– Posle 28 godina ostala sam bez posla u jednoj građevinskoj firmi i razmišljala šta bih mogla da radim. Pošto u Boljevcima postoji duga tradicija hraniteljstva i kako sam i ja odrastala uz decu koja su detinjstvo provela u hraniteljskim porodicama, poželela sam da i moja porodica pruži utočište nekom detetu koje odrasta bez roditelja – priča Ružica Matić.
Kad je ta odluka sazrela, okupila je porodicu i saopštila im svoju želju.
