– Mlađa kćerka Miljana bila je oduševljena tom idejom, suprug i starija kćerka Jovana bili su skeptični. Plašili su se da ćemo se isuviše vezati za to dete i bolno doživeti njegov odlazak iz naše porodice. Posle mnogo razgovora ipak smo prelomili i doneli odluku da podnesemo zahtev Centru za hraniteljstvo. Posle tri meseca provere i obuke za rad sa mališanima na hraniteljstvu, konačno su nas pozvali i pitali da li smo spremni da uzmemo – bliznakinje. Bez dileme smo odgovorili potvrdno. Tako su u naš dom pre godinu dana stigle Angelina i Anđela, a mi imamo osećaj kao da su ceo život s nama – iskreno priznaje Ružica, kao što iskreno govori i o manje lepim stranama hraniteljstva.
– To su deca s teškim životnim pričama, neretko i traumatičnim epizodama. Ponekad ne znate kako da reagujete kada počnu da plaču iz čista mira, satima ćute ili ih iz sna bude noćne more. Angelina i Anđela bile su dovoljno male da bi zaboravile na bolno životno iskustvo i dovoljno velike da se ipak sećaju nekih događaja. Kada su došle u našu porodicu reprizirala se serija „Vojna akademija”. Devojčice su samo rekle „nećemo to da gledamo” i mi smo uvažili njihovu želju. Ni do danas nismo saznali da li su u životu imale neka neprijatna iskustva s ljudima u uniformama i šta ih uznemiri kada vide vojnike. Kada je došla u naš dom, Anđela je imala običaj da pred spavanje počne da plače iz čista mira i da se zaceni od suza bez ikakvog vidljivog razloga. Angelina je tokom kupanja vrištala. Kada je došlo vreme za vrtić, Anđela prvih dana nije htela da izađe iz kuće „ni za živu glavu”. Verovatno je ustanova sa mnogo dece podsetila na Zvečansku i imala je strah da ćemo je ostaviti” – priča Ružica Matić.
Veličko dodaje da su bliznakinje po karakteru veoma slične njihovim kćerkama – Angelina je Jovanina „kopija” – bistra je, tvrdoglava i ima stav u vezi sa svim što čini njen mali svet. Sa Anđom pak može da se pregovara o svemu i da se povremeno „podmiti” bombonama, u šali kaže Veličko, kome osmeh ozari lice svaki put kad jedna od devojčica utrči u dnevnu sobu.
I starija ćerka Jovana kaže da su devojčice unele radost i lepotu u njihovu svakodnevicu: – Ma one su kao žive lutke, svi na njih reaguju osmehom, okolina ih doživljava kao naše rođene sestre.
Mama Ružica s ponosom ističe da su se devojčice posle početnih poteškoća lepo uklopile u vrtić i dodaje da se sa svakog roditeljskog sastanka vraća ponosna, jer je vaspitačica puna hvale za „njene” devojčice. Kaže da uživa u tome što joj je pružena šansa da sa Angelinom i Anđelom radi sve one stvari za koje nije imala vremena kada su njene kćerke bile male – vodi ih u pozorište, na balet i u zoološki vrt i provodi sate u opuštajućoj igri.
A na pitanje – da li devojčice znaju istinu o svom poreklu i da li ih spremaju na to da će u jednom momentu napustiti dom Matića, Ružica kaže da devojčice znaju da se prezivaju drugačije ali su isuviše male da shvate komplikovanost svoje životne situacije.
