Piše: Maja Jurin
U našoj kući imamo pravilo treba da se trudimo oko života. Mislim, oko toga da nam bude lepo i kvalitetno. Nije bitan krajnji rezultat, važno je da se trudimo i dajemo koliko možemo u određenom trenutku. I da, lepo to zvuči u teoriji. Ali, u praksi, susrećemo se sa situacijama gde se ne trudimo do kraja. Ako ćemo iskreno, ni ja a ni moje dete.
Naravno, ne zato što ne želimo već zato što su naučena ponašanja toliko snažna da je teško iz njih se iščupati i krenuti napred na lakši/jednostavniji/bolji/produktivniji/you name it način.
Konkretno, ja stalno pričam da želim da smršam. I idem u teretanu svaki dan. I super sam. Imam kondicije, imam mišiće, imam osmeh i važnost kad kažem da treniram redovno. Ali i dalje imam i kilograme koje želim da skinem. Zato jer jedem uveče. I nikako ne mogu da se odučim od toga. Tamo, posle ponoći kad telom počne da šeta hormon grelin /Gremlin ako mene pitate/ moj jedini svojski trud je da izaberem šta slatko da stavim u sebe. Loše, znam. I ne mogu toga da se rešim.
Naravno, ima dana kad se ljutim na sebe, ima onih kad sebe prezirem, a i onih kad se prepuštam. Umori se čovek od stalne borbe, makar i sa sobom.
Poriv da bude najbolja
S druge strane, moje dete se poslednjih nedelja susrelo s činjenicom da je u određenim aktivnostima među lošijima u grupi. Nije srećna zbog toga. Prvi poriv bio je da odustane jer nije uspela od prve. Neobično je da ima poriv ds bude najbolja jer se to kod nas u kući nikada nije naglašavalo kao nešto važno.
Međutim, kad se osvrnem, moje dete se rodilo u Londonu i kad bi to rekla negde, uvijek je dobila vauuu. Ok, i ja sam sebi bila važna jer sam mogla da pričam o iskustvu porođaja u londonskom porodilištu (nikad više, verujte mi).
Šta želim da kažem? Ma, uvek biramo da nas prepoznaju po nečemu u čemu smo ‘vau’. A zapravo je to veliki teret. Zapravo je VAUUU kako naša deca svaki dan napreduju, kako gradimo odnos s njima, kako iz godine u godinu postaju divni mali veliki ljudi, kako smo mi roditelji, kako je svako novo učenje prilika za napredak…
Ako ih pokušavamo motivisati kritikama, sigurno neće krenuti napred
To je vauuu. Mi smo vauuu. I dozvoljeno je pogriješiti. Ne smijemo biti prestrogi kritičari ni prema sebi, a ni prema našoj deci. Jer, ako pokušavamo da ih motivišemo kritikama, sigurno neće krenuti napred. Čak i sama konstrukcija te rečenice zvuči pogrešno.
Deca sliku o sebi kroje prema fidbeku koji im mi dajemo o njima. Isto kao što smo mi sliku o sebi stvarali prema svojim roditeljima. Mi smo već odrasli i tako je kako je, ali svojoj deci možemo pružiti beskrajno više. Davati im pozitivnu sliku njih samih, upirati prstom u ono što su uradili dobro, a ne u ono na čemu još moraju da rade.
Ono gde još imaju posla, toga su svesni i sami i uz našu ljubav i pozitivne slike, pomalo će napredovati.
Nismo savršeni. Ni mi ni oni. Ni ne moramo biti. Nikada niko osim nas samih to nije i neće tražiti od nas. Voleći i prihvatajući sebe, sa svim nesavršenostima, u srcu oslobađamo prostor da volimo i prihvatamo i druge, naročito one koji su nam najvažniji na svijetu – našu decu.
Izvor: Klokanica
