Piše: Irena Stojiljković
“Nije svako zadirkivanje štetno. Dobroćudno zadirkivanje kroz igru ili šalu može biti zabavno i konstruktivno. Može koristiti deci da razviju smisao za humor i druge socijalne veštine koje će im biti potrebne u adolescenciji i odrasloj dobi.
Nasuprot tome uvredljivo zadirkivanje uključuje ismevanje, ponižavanje, izgovaranje uznemirujućih reči. Za razliku od razigranog zadirkivanja , uvredljivo zadirkivanje može uzrokovati da osoba bude tužna, povredjena ili ljuta.”Dorotea M. Ros (Dhorotea M. Ross) autorka brojnih knjiga na temu vršnjačkog nasilja
Vršnjačko nasilje je od pamtiveka česta pojava među decom i mladima.
Odvija se unutar društvenog konteksta, na mestima kao što su vrtići, školska dvorišta, igrališta ili na internetu…
To je karakterističan obrazac ponašanja sa namerom da se povredi i ponizi druga osoba, koja je na bilo koji način drugačija od ostalih zbog njene rase, izgleda, zdravlja, invaliditeta, razvojnih teškoća i seksualne orijentacije ili nečeg drugog. Takvo ponašanje uključuje neravnotežu moći između nasilnika i žrtve.
Ponavljanje takvog ponašanja tokom vremena može dovesti do ugrožavanja zdravlja, razvoja, dostojanstva žrtve.
Važno je napraviti razliku između vršnjačkog nasilja i sukoba među vršnjacima.
Sukobi među vršnjacima podrazumevaju netrpeljivost, konflikte ili tuče zbog suprotnih interesa, suparništva, stavova ili mišljenja između dvoje ili više dece.
Preporuka je da se u takve situacije ne treba mešati. Treba prepustiti deci da nauče sama da se izbore sa svoja prava, stavove i želje.
Osim u ekstremnim situacijama kada sukobi poprime razmera koje mogu dovesti do ugrožavanja zdravlja.
O nasilničkom ponašanju govorimo kada postoje neravnoteža moći i ponavljano ponašanje sa namerom da se povredi ili ponizi drugo dete.
Deca koriste moć kao što su fizička snaga, ugled ili popularnost da nanose štetu žrtvi koja je fizički ili psihički slabija i ranjivija od nasilnika.
Postoje različiti oblici vršnjačkog nasilja. Neki su očigledni (fizički i verbalni napadi). Drugi mogu biti suptilniji i teško ih je prepoznati (emocionalne ucene, preteći pogledi, isključivanje iz društva, maltretiranje putem društvenih mreža ili tekstualnih poruka).
Najčešće nasilje u našem društvu je verbalno nasilje.
Kako se razvija nasilničko ponašanje
Važno je istaći da se ovde ne govori o deci koja zbog ADHD, autizma ili drugih razvojnih teškoća imaju problem da kontrolišu svoje ponašanje.
Ovde je fokus na decu koja imaju uredan razvojni put, ali zbog različitih faktora sredine nisu naučena da svoje probleme rešavaju na konstruktivan način.
Od rođenja deca prolaze kroz različite razvojne faze. Među te faze spadaju i faze besa i agresivnih ponašanja u određenom uzrastu.
Te faze se smatraju normalnim dečjim fazama. One su prilika da dete uz pomoć roditelja nauči da izađe na kraj sa neprijatnim i bolnim osećanjima. Da nauči da ih izrazi na bezbedan način i razvije toleranciju na frustracije. Tako dete uči i da razvija samokontrolu, samodisciplinu i rasuđivanje.
Međutim, nisu sva deca naučena da na konstruktivan način rešavaju probleme gneva ili nezadovoljstva. Ona koja nisu, neretko pribegavaju jedinom ponašanju za koje znaju ili koje im je najlakše. Energija koju osećaju ih užasno plaši i da bi se odbranili od nje pretvaraju je u agresiju.
Porodična sredina u kojoj su deca žrtve ili posmatrači verbalnih ili fizičkih nasilja, od strane roditelja ili braće i sestara može dovesti do toga da se tokom detinjstva razvije agresivno ili nasilničko ponašanje.
Ako dete sa sobom nosi osećaj da nije voljeno i da mu potrebe (za ljubavlju, divljenjem, potvrdom, sigurnošću) nisu zadovoljene, to nezadovoljstvo može izraziti u u vidu agresije prema drugoj deci.
Deca koja pribegavaju nasilnom ponašanju su po pravilu deca niskog samopoštovanja. Nasilno ponašanje im služi kao odbrana od osećanja niže vrednosti.
Deca kada se uključe u kolektiv vršnjaka za sobom nose već izgrađeni sistem vrednosti i određena iskustva stečena u porodici i široj zajednici koja određuju dalja ponašanja u društvu.
U mlađem predškolskom uzrastu neka deca biraju agresivna ponašanja (šutiranje, štipanje, udaranje) da bi dobila omiljenu igračku ili drugi predmet njihovih želja. Srednji predškolci često koriste neprihvatljive oblike ponašanja da bi se osvetili vršnjacima za uočenu povređenost.
Osveta pruža određeno zadovoljstvo i osećaj moći.
Ponavljanjem učvršćuju takav oblik ponašanja i počinju da ga koriste da bi ugrozila ili zastrašila drugu decu.
Tako se razvija zavisnost od nasilničkog ponašanja koji je teško prekinuti. Kada druga deca u grupi posmatraju dominaciju deteta koje koristi svoje moći da bi postiglo odredjeni cilj, oni mu se mogu pridružiti.
Ukoliko se na vreme ne spreči njihovo udruživanje, stvoriće se grupa dece koja maltretira drugu decu koja su po nečemu slabija, povučena ili popustljiva.
Mišljenja većine stručnjaka za dečji razvoj su da mediji (internet, novine, TV ) imaju veliki uticaj na razvoj stavova i ličnih ubeđenja kod dece.
Gledajući filmove koji veličaju nasilje i igrajući nasilne video igrice na kompjuterima koje nisu prilagođene njihovom uzrastu, deca razvijaju pogrešne stavove, gube saosećanje i sve više ispoljavaju nasilno i agresivno ponašanje.
Autor: Irena Stojiljković, dipl.defektolog, reedukator psihomotorike
Izvor: http://defektologirena.netii.net
Info: Ovaj tekst je prvi put objavljen na sajtu http://sajberuvce.org/ Za više informacija na ovu temu pišite nam na office@sajberuvce.org ili nas kontaktirajte preko naše Facebook strane.
